Duge šetnje zemunskim kejom sa neizbežnim pogledom na Veliko ratno ostrvo izazvale su vremenom jaku želju da odem na ostrvo. Prevesti se čamcem ili sačekati jul pa preko pontonskog mosta. Odlučila sam sačekati most i evo jul je, 2020 godina, most je postavljen pre nekoliko dana i već koračam ka nepoznatom. Ne znam šta mogu da očekujem sa druge strane sem netaknute prorode i njene izvorne lepote.
Moćni Dunav okružuje ostrvo sa tri strane a sa jedne strane Sava na mestu gde se uliva u Dunav. Fascinantno je da tu nadomak grada postoji jedan deo prirode koji je potpuno netaknut.
O Velikom ratnom ostrvu
Veliko ratno ostrvo, površine oko 210 ha, nalazi se u Dunavu na samom ušću Save. Pored njega nalazi se Malo ratno ostrvo i čine jednu celinu. Prosečna nadmorska visina na ostrvu je 72 metra. Ostrvo je blago nagnuto u pravcu toka Dunava. Od početka nastanka ostrvo se menjalo, i danas se pomalo pomera u desnu stranu. Pripada opštini Zemun i nenaseljeno je. Zaštićeno je kao prirodno dobro od 2005. godine.
Zbog povoljnog strateškog položaja uvek je imalo veliku ulogu u ratovima. Tokom svog postojanja ostrvo je nekoliko puta menjalo ime a današnji naziv Veliko ratno ostrvo dobilo je krajem 18. veka.
Na severnoj strani ostrva nalazi se peščana plaža ’’Lido’’ na samom špicu i veći prostor oko nje koji služi za kupanje, sunčanje i boravak ljudi tokom leta kada se na ostrvo može doći preko pontonskog mosta. Ostalih 10 meseci u godini do ostrva se dolazi samo čamcem. Ostatak ostrva prekriven je šumom koja je stanište za 196 vrsta ptica. Tu su i biljne vrste (najviše vrbe i topole) koje mogu da izdrže česta plavljenja ostrva.
Rano je jutro, pelazim pontonski most i stižem na ostrvo.
Plaža ’’Lido’’, sitan pesak i talasi Dunava koji ih nežno dodiruju šire pozitivne vibracije na malobrojne posetioce koji su tu na početku ostrva ovako rano. Peskovita plaža je sam početak ostrva, na koju se nadovezuje deo koji je travnat i uređen, pokošena trava, postavljeni drveni stolovi i klupe, poneki mali šator razapet je pored drveta. Ovaj deo predviđen je za boravak kupača tokom leta. Tamo dalje u unutrašnjosti je proroda koja se uglavnom sama stara o sebi i obnavlja.
Krećem glavnom širokom stazom koja vodi u srce ostrva. Između drvoreda trava je pokošena, radnici ’’zelenila’’ (JKP Zelenilo – Beograd) je održavaju jer taj put koriste za kretanje vozila po ostrvu.
Veoma brzo pešaci na stazi nestanu sa vidika i utonu u raskošno zelenilo. Drveće je visoko, debelih stabala sa hrapavom korom. Grane i stara debla padaju na zemlju i tu se sama razgrađuju. Ponekad pored staze ljudi su posekli staro drvo koje je vetar polomio i njegove ostatke samo sklonili sa puta i priroda dalje radi svoje. Radnici ’’zelenila’’ koji se staraju o ostrvu rade samo minimalne korekcije u prirodi, najviše su to sadnja mladica drveća radi obnavljanja šuma.
Kada smo prilično zašli u unutrašnjost ostrva vidimo upozorenje, znak ”ovde možete sresti divlje svinje”. Da, na ostrvu ponekad žive divlje svinje i mnogo drugih sitnih životinja, ježeva, kuna, lisica… i oko 200 vrsta ptica. U kanalima Veliki i Mali Galijaš koji su u unutrašnjosti ostrva, mreste se ribe (oko 53 vrste). Kanali se povremeno čiste od nanosa i održavaju pogodnim za bezbedno mrešćenje riba.
Na jednom delu u unutršnjosti uz malo skretanje je proplanak na kome su posađene sadnice hrasta lužnjaka. Još su niski ali ih je lepo pogledati jer iz njih izvire život a raduje me saznanje da čovek prati potrebe ostrva. Obnavljanje drveća je važno za opstanak ostrva.
Visoka trava, ogromno drveće, treperenje lišća, cvrkut ptica, blagi sunčevi zraci koji blago dodiruju kožu… daruju preko potrebno smirenje i pozitivnu energiju. Jedine niti na ostrvu jesu, skoro nevidljive, niti kojima je pauk ispleo svoju mrežu.
Stazom pored Dunava
Vraćamo se na početak ostrva i krećemo levom obalom ostrva uskom stazom ali prohodnom. Dunav zapljuskuje obalu i to su jedini šumovi koji se čuju. Reka je nanela granje u male uvale, oborila neka stabla tu sa obale čije žile nisu mogle više da odolevaju udarima talasa i vetra. Sve to stoji tu pored obale.
Debela stabla vrba starih ko zna koliko godina izazivaju moje divljenje. Negde su ostali samo panjevi jer su se gornji delovi stabаla polomili i pali na zemlju pored obale ili u vodu. Jedan veliki panj sa žilama stoji u vodi, dva metra od obale. Potvrđuje da priroda može sama da se stara o sebi.
Širina Dunava prostire se, tiho talasi se valjaju i reka se kreće. Dodirujem vodu i zamišljam odakle su ove kapljice koje sam dodirnula došle, orijentaciono na 1100 kilometru od izvora,. Propuštam ih kroz prste i one odlaze dalje. Velika reka neprestano se kreće.