Monahinja Jefimija – Jelena Mrnjavčević
Jefimija je monaško ime despotice Jelene žene despota Uglješe Mrnjavčevića koji su živeli u vreme cara Dušana u gradu Ser (Grčka). Mrnjavčević je poginuo 1371. godine u bici na Marici, pre joj je umro i sin Uglješa. Nakon pogibije muža zamonašila se i postala monahinja Jefimija (u srednjovekovnoj Srbiji despotice su se zavetovale da ako ostanu udovice da će se zamonašiti).
Za kratko vreme doživela je niz tragedija: umro joj je sin od četiri godine, poginuo suprug, ostala je bez imovine, morala se zamonašiti… Preselila se na dvor kneza Lazara u Kruševcu kod kneginje Milice koja joj je rođaka. Knez Lazar postaje njen zaštitnik sve do pogibije na Kosovu.
Nakon kosovske tragedije ostaje na dvoru da pomaže kneginji Milici koja upravlja vazalnom državom do pinoletstva sina Stefana.
Jefimija nastavlja svoj život kao monahinja, bol koji oseća pretežak je ali ona se i dalje bori – nitima ispisuje trajna unikatna umetnička dela. Uradila je tri dela, vezom ispisala svoje stihove i postala prva srpska pesnikinja. Nazvani su stihovi ali to su više molitve.
Stihove – molitve ispisala je na drugačijim podlogama
Molitve koje je ispisivala graviranjem i vezom na različitim materijalima svrstavaju je, pored pesnikinje, i u primenjenu umetnicu.
Prvi rad ‘’Tuga za mladencem’’ je ugravirana molitva na pozlaćenim srebrnim pločama na dvostrukoj ikonici (darovala Hilandaru).
Drugi rad ‘’Moljenje Gospodu Isusu Hristu’’ je zapis na zavesi vezen sa zlatnom i srebnom žicom i svilenim koncem u plavoj, crnoj i braon boji (darovala Hilandaru). To je jedan od najlepših srednjovekovnih vezova.
Treći rad je najpoznatiji ‘’Pohvala knezu Lazaru’’ izvezena zlatnom žicom na crvenoj svili (darovala manastiru Ravanica).
Iglom i zlatnim nitima Jefimija je polako ispisivala Pohvalu knezu Lazaru na staro-slovenskom jeziku, desetak godina nakon kosovske bitke. Vez joj je bio jedini način da zabeleži svoje misli koje su pisanjem po tkanini dobile jaču strukturu. Sigurno joj je trebalo mnogo vremena, energije i posvećenog rada.
Divljenje pesnikinji, vezilji i umetnici Jefimiji
Dok reka lagano protiče kao vreme vraćam se u doba kada je monahinja Jefimija ispisivala stihove i molbe knezu Lazaru desetak godina nakon njegove pogibije na Kosovu. Ona ga je smatrala svecem i tako mu se obraćala sa molitvom da pomogne narodu, njegovoj porodici i njoj. Osluškujem šaputanje vode kao da izgovara njene stihove tiho i dostojanstveno.
Ravnomerno proticanje reke Zapadna Morava pokraj Trstenika svake godine u junu dok su pesnici u porti manastira Ljubostinja razmenjivali stihove čini taj trenutak jedinstvenim. Reke stihova potekle su niz Moravu i poslale pozitivnu energiju, tihe glasove koji će jednom postati glasniji kada osvoje vreme i stignu na odredište.
Pohvala knezu Lazaru – vezom ispisani stihovi
Vez i poeziju monahinja Jefimija spojila je u svom bolu, svojoj potrebi da progovori, da se pobuni makar i rečima ali i da se zahvali za svu pomoć koju je dobila od cara Lazara i njegove porodice. Prvi stih:
Pohvala knezu Lazaru, autor monahinja Jefimija, prvi stih
Pohvala knezu Lazaru nastala je 1402. godine kada je bila bitka kod Angore u kojoj su učestvovali i njegovi sinovi, Stefan i Vuk. Ratovali su za Turke jer su bili njihovi vazali. Ona moli kneza Lazara da pomogne svojim sinovima ali i celom narodu, na kraju i njoj samoj.
Pohvalu je napisala pre više od 600 godina kroz koju je iskazala svoje poštovanje, bol, osećanja i molitve koji su ovu pesmu učinili jedinstvenom i večnom.
Poezija u dva smera
Uz monahinju Jefimiju, prvu Srpsku pesnikinju, vezenjem ide reč poezija. Pisala je poeziju kao ’’krik’’ iz dubine duše zato jeste jaka, niko ne ostaje ravnodušan kada je pročita. Njena poezija oslikala je trenutak bola i nemoći ali istovremeno i hrabrosti i istrajnosti. Ona je darivala svoje pesme generacijama posle nje. Uz nju ide poezija i u drugom smeru – ka njoj.
Manifestacija ’’Jefimijini dani’’ koja decenijama opstaje je pravi primer. Pored nje napisano je mnogo pesama posvećenih monahinji i pesnikinji Jefimiji. Jedna od možda ’’najjačih’’ jeste pesma ’’Jefimija’’ koju je 1910. godine napisao Milan Rakić. U njegovoj pesmi na neki način prepoznajem isti ’’krik’’ koji naglašava njeno delo i postojanje. Prva dva stiha pesme ’’Jefimija’’:
”Jefimija” prva dva stiha, autor Milan Rakić
Pesnik Milan Rakić kroz ove stihove odao je počast monahinji Jefimiji. Stihovima je oslikao njenu bol i tragičnu sudbinu, izgubila je sina, muža i zaštitnika kneza Lazara. Ipak, i pored takve tragedije ostaje poruka: ma kakve udarce sudbine primili, moramo da nastavimo dalje da se borimo sa znanjem i umećem koje imamo. Ona se borila rečima, iglom i nitima.
Pokrov i mošti kneza Lazara
Pohvalu knezu Lazaru koju je ispisala i izvezla zlatnom žicom na crvenoj svili namenila je kao pokrov za mošti kneza Lazara koje su se nalazile u manastiru Ravanica. Dimenzije pokrova su 99×69 cm. Tokom seobe Srba 1690. godine kaluđeri iz Ravanice poneli su mošti kneza Lazara u Mađarsku Sentandreju i nakon sedam godina preneli ih u manastir Vrdnik na Fruškoj gori (tu ostaju do 1942). Zajedno sa moštima donesen i pokrov koji se jedno vreme čuvao u ovom manastiru a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Mošti kneza Lazara vraćene su u manastir Ravanica.
Kada je monahinja Jefimija umrla nema tačnog podatka, smatra se da je to bila 1405. godina. Sahranjena je u manastiru Ljubostinja u kome i danas počivaju njene mošti.