Niti, energija i kreativnost – prepletne niti prošlosti i sadašnjosti.
Izdvojeno u 2020:
Obožavala je ručne radove koje su pravile žene na selu. Znala je da zaslužuju poštovanje od okoline i usesredila se na aktivnosti koje bi dale podršku ovim ženama. Ćilimi, vezovi, narodne nošnje i svi drugi radovi koje su stvarale žene na selu za nju su bila umetnost.
Poboljšanje položaja žena u društvu – njen cilj
Savka Subotić se tokom svog života i rada sve vreme borila da poboljša položaj žena u društvu (teritorija Austrougarske). Borila se da obrazovanje bude dostupno i ženama, borila se za podizanje srpskih viših devojačkih škola i osnivanje ženskih zadruga.
Istovreneno sa borbom u javnosti i državnim institucijama trudila se da podigne svest i kod samih žena, da imaju pravo na rad i obrazovanje. Najpre se usesredila na žene koje su bile bogatije i živele u gradovima da bi one kasnije mogle da utiču na ostale žene. Zato su je proglasili feministkinjom.
U to vreme, sredina XIX veka, kada se Savka zalagala za obrazovanje žena i njihov bolji položaj u društvu u zemlji je bio na snazi strogi patrijarhat. Žene su bile bez ikakvih prava. Zato je njeno delovanje tako značajno i pokazuje da je bila ličnost daleko ispred svog vremena.
Savka Subotić je bila obrazovana i znala je koliko je obrazovanje važno za žene zato nije ostala samo na rečima nego je delovala. Njeno javno istupanje, rad i borba za bolji položaj žena dali su sledeće rezultate:
- U Novom Sadu 1867. godine osnovana je ‘’Prva ženska zadruga’’. Zadruga je imala jasan cilj – da pomogne siromašnim devojčicama da završe školu za učiteljice.
- Otvorene su Više ženske škole prvo u Pančevu (1870) a zatim i u Novom Sadu (1874).
Podrška ženama na selu u stvaranju ručnih radova
Nakon postignutog cilja otvaranje prvih viših ženskih škola Savka Subotić nastavila je rad i svoju borbu jer je znala da samo otvaranje škola nije konačno rešenje. Otvaranjem škola obrazovanje neće biti jednako dostupno svim ženama. Znala je da će ove škole pomoći ženama koje su živele u gradu ali onima koje su živele u selu neće biti od velike koristi. Zato se usesredila na žene u selu.
Prateći muža, Jovana Subotića, u službenim posetama selima u Vojvodini i Slavoniji upoznala je žene koje su stvarale ručne radove. Najviše su tkale i vezle. Odmah je znala da te radove treba pokazati svetu, izložiti ih da svi vide tu lepotu. Videla je i da žene žive u teškim uslovima i da mnogo rade.
Započela je svoju novu borbu da se prizna rad žena na selu. Odlazila je u sela i živela sa porodicama, podučavala ih i savetovala ne samo u izradi ručnih radova nego u svemu (negovanju dece, bolesnih…). Bila im je podrška.
Cilj izlaganja rukotvorina žena sa sela bio je da dokaže da vrede i da su tražene i na taj način da se prizna rad žena na selu. Smatrala je da žene na selu doprinose više od muškaraca jer pored kućnih poslova rade i u polju a zimi od kudelje, lana i vune koje su pripremile preko leta izrađuju ručne radove, u tom momentu samo za potrebe domaćinstva. Do tada žene sa sela svoje radove su samo poklanjale a ona se borila da izađu na tržište i prodaju ih.
U to vreme žene nisu prodavale ručne radove jer građanska inteligencija ih nije želela. Smatrali su da su prosti i da pripadaju selu a svoje kuće opremali su stvarima koje su nabavljali u inostranstvu, kao i odeću.
Savka Subotić je učinila mnogo na promovisanju ručnih radova i bila u pravu da su ti radovi bili umetnost i vredni da se izlože i ponude na tržištu za prodaju. Dala je svoje ideje i doprinos usavršavanju izrade ručnih radova najviše u tkanju i vezu.
Promovisala je lepotu ručnih radova
Mnogo vremena posvetila se proučavanju, prikupljanju i prezentaciji rukotvorina iz celog regiona. Tokom rada pored zapisa o ručnim radovima rukotvorinama ostavila je i zapise o narodnim običajima. Sa radovima koje je prikupila učestvovala je na izložbama u zemlji (Novi Sad, Novi Bečkerek…) i inostranstvu (Budimpešta, Pariz, Prag…) i promovisala rukotvorine.
Savka Subotić je prva žena koja je iskoristila etnomotive za inspiraciju i dizajnirala nove.
Primetila je ponavljanje motiva, ornamenata i odlučila da ih dizajnerski modernizuje da budu zanimljivi i privlačni bogatim ljudima koji su živeli u gradovima (pre svega visokim slojevima). Želela je da omogući ženama da prodaju radove koje stvaraju sa ljubavlju. Razmišljala je dugoročno – kada bi prilagodila ručne radove (pre svega tkanje i vez) da budu zanimljivi građanstvu, omogućila bi njihovu prodaju i time pomogla ženama na selu da poboljšaju standard porodice. Istovremeno bi doprinelo i očuvanju tradicije. Postigla bi da se modifikovani etno motivi nađu u kućama srba a ne motivi na tkaninama koje su uvozili sa zapada. Želela je da očuva izvorne ornamente uz minimalno modifikovanje, da ostane njihova izvorna prepoznatljivost.
Prva izložba na kojoj je pokazala rukotvorine inspirisane etno motivima koje je modernizovala bila je Zemaljska izložba u Budimpešti (1885) na kojoj je izazvala veliko interesovanje publike za ove rukotvorine. Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Za ovu izložbu spremala se dve godine, angažovala blizu 100 žena sa sela koje su pripremale i izrađivale radove za izložbu. (Tu je delimično sprovela u delo svoju ideju o ‘’ženskoj domaćoj industriji’’ – izrada i prodaja rukotvorina).
Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Nakon ove izložbe brojne bogate porodice iz Beča i Pešte tražile su od nje savete kako da urede svoje domove u stilu ‘’salona’’ koji je ona predstavila na izložbi. Suština ‘’salona’’ bila je da ga je Savka Subotić opremila samo sa ručno rađenim predmetima inspirisanim ornamentima (etnografskim motivima).
Neprestano je skupljala rukotvorine i izlagala ih u inostranstvu. Međunarodna izložba rukotvorina u Parizu (1889) donela joj je priznanja i potvrdu da je bila u pravu o vrednosti i lepoti ručnih radova. Pirotski ćilim osvojio je posebnu nagradu.
Beogradsko žensko društvo bilo je prvo udruženje žena u Srbiji a Savka Subotić je izabrana za počasnu članicu. Na izložbi u Parizu ovom društvu dodeljena je Srebrna medalja i to zahvaljujući zalaganju Savke Subotić da društvo učestvuje na ovoj izložbi.
Priznanja koja je dobila za svoj rad
Za svoj književni rad dobila je priznanja od srpskog i ruskog dvora i književnika iz inostranstva. Njoj je posvećena knjiga ‘’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ objavljena 1913. godine u Sarajevu. Knjigu je priredila Jelica Belović Bernadžikovski koja je tada živela u Sarajevu a izdavač je bila Dobrotvorna zadruga Srpkinja iz Iriga. Knjiga je skup radova i biografija žena koje su tada stvarale u oblasti ’’kulture’’ i ’’narodne umetnosti’’. Uručena joj je na njen osamdeseti rođendan.
Pesnik Aleksa Šantić posvetio joj je pesmu pod nazivom ‘’Majci svoga naroda’’.
Često je držala predavanja i govore. Bila je vešt govornik i uspevala je da zaokupi pažnju slušalaca. Neki su čak smatrali da joj govore piše suprug ali ona je dokazala da nije tako jer i nakon njegove smrti i dalje je rečima uticala na ljude koji su je slušali. Njene govore objavljivali su tada najpoznatiji časopisi. Govorima je izazivala veliku pažnju evropske javnosti. U Beču je, u Naučnom klubu, 1910. godine održala predavanje ‘’Žena na Istoku i Zapadu’’ koje joj je donelo veliku popularnost u Londonu, Parizu, Kopenhagenu, Glazgovu, Lisabonu… Od tada prevodi njenih govora postali su veoma traženi.
Tokom života pisala je svoje memoare i to još devetnaestom veku. U njima je pisala o svojoj porodici ali i o političarima tog vremena koje je imala prilike da upozna kao supruga Jovana Subotića. Ostavila je dragocene zapise o poznatim i značajnim ličnostima njenog doba.
Napisala je knjigu ‘’Naše narodne tkanine i rukotvorine’’ koja je objavljena je 1904. godine. Knjigu ‘’Uspomene’’. Mnogo njenih spisa objavljeno je u Letopisu Matice srpske.
Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara koje je osnovano 1903. godine. To je dobrotvorno društvo usmereno na pomoć i očuvanje srpske tradicije.
Biografija
Savka Subotić, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa https://sr.wikipedia.org
Savka Subotić, jedna od najaktivnijih i najznačajnijih Srpkinja XIX veka, rođena je u Novom Sadu 1834. godine (tada država Austrougarska). U privatnu školu (ler) krenula je sa četiri godine. U to vreme osnovna škola nije bila obavezna ali njena porodica je bila imućna i mogla joj je finansirati školovanje. Nakon završenog osnovnog obrazovanja u ‘’leru’’ školovala se u Temišvaru a zatim i u Beču.
U Beču je srela i udala se za Jovana Subotića koji je bio političar, doktor prava i književnik. U njemu je našla podršku za svoje ideje i rad.
Umrla u Novom Sadu 1918. godine. Sahranjena je u Zemunu.
Bila je žena ispred svog vremena i imala je hrabrosti da se javno zalaže za poboljšanje života žena na teritoriji gde je živela. Savka Subotić borila se i za poboljšanje života i položaja žena u selima. Proučavala je rukotvorine koje su stvarale žene u selima i podsticala ih da radove izlažu. Želela je da rukotvorine vide svi jer je smatrala je da su vredne i da ih treba izlagati u javnosti da bi bile cenjenije. Zahvaljujući njoj rukotvorine su stigle na izložbe u zemlji i inostranstvu.
Ručni rad je ‘’poezija ženske ruke’’, govorila je Savka Subotić, i bila je u pravu!
Zanimljiva je ta relacija umetnik i ideja, tkalja i stvaranje. Ko od njih dvoje više stvara u nastajanju jedne tapiserije?
Od prve niti koja se provuče kroz osnovanu ’’mrežu’’ ukrštenih niti koje čine osnovu do završne, prođe neko vreme kada je umetnik sam,(ako umetnik izrađuje svoje delo. Takođe, dok tka tapiseriju prema kartonima umetnika i tkalja je sama. Kao i u drugim oblastima umetnosti dok radi stvaralac je sam.
Tapiserija je posebna jer umetnik naslika delo, uradi kartone prema kojima će se raditi na razboju ali najčešće sam ne izrađuje delo.
Tapiserije koje se rade klasičnim tkanjem umetnikovu ideju i instrukcije prati tkalja. Ona zanatski stvara delo. Umetnik je dao nacrt a tkalja sama radi na tapiseriji i neminovno je da u tom radu bude prisutna njena energija.
Ona postaje koautor dela, izradila ga je po šemi, kartonima ali utkala je i deo svoje energije. Od njene veštine na kraju zavisi kako će to delo izgledati jer ona tapiseriji daje konačan izgled.
Tapiserija nije gotova, nije rad kada umetnik skicira i uradi kartone kako će rad vizuelno izgledati. Šta ako tkalja odstupi u boji na pojedinim mestima? Koliko će to promeniti konačan rad?
Iz relacije umetnik – tkalja – tapiserija i stvaranja koje ih povezuje nastaje umetnost.
Da li su bolje tapiserije gde se umetnik i tkalja poznaju i razgovaraju prilikom započinjanja tapiserije na razboju ili ona dela kada se uopšte nisu sreli?
Tapiserija je prefinjeni oblik tkanja kada od niti nastaje umetničko delo. Tapiserija je prešla put od funkcionalnosti i ukrasa u enterijeru do kreativnog načina izražavanja i stvaranja umetničkog dela.
Niti osnove i niti potke prepliću se na mnogo načina i stvaraju unikatni ručno izrađeni rad. Između niti osnove i potke rukom se provlače obojene niti namotane na štapić. Posebna alatka ‘’češalj’’ koristi se da se niti dobro sabiju.
Tapiserija pripada oblasti primenjene umetnosti. Njena suština zasniva se na obojenim nitima i njihovom preplitanju. U prošlosti se izrađivala od tekstilnih vlakana a danas je izbor materijala mnogo širi. Najčešće se slobodno postavlja na zid i predstavlja ukras u enterijeru.
Tapiserija kao jedan od načina umetničkog izražavanja može da se radi na vertikalnom ili horizontalnom razboju. Razboj za izradu tapiserije je sprava koja služi umetniku i daje mu mogućnost da svoje ideje izrazi na više načina.
U svim delovima sveta tapiserija se razvijala od najobičnijeg upotrebnog predmeta pravljenog od raznih materijala. Ipak reč tapiserija vezujem za tradicionalno tkane ukrasne predmete od niti – vune, pamuka i svile. Sa nitima ostaje ta emocija između tapiserije i posmatrača a čini mi se da je dodir glavni posrednik.
U srednjem veku tapiserije su služile za zaštitu od hladnoće a istovremeno su bile i ukras na zidovima, vratima i prozorima. Toplina se povezuje sa ovom rečju upravo iz ovog razloga ali i zato što su napravljeni od vune i drugih tekstilnih vlakana. Kačenjem tapiserije na zid prostor je bio topliji ali i interesantniji, dobijao je svoju jedinstvenost.
U Evropi tapiserije se rade u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj (posebno u doba renesanse), Italiji, Švajcarskoj, Španiji, Rusiji… Renesansa je tapiseriji otvorila vrata ka umetnosti tapiserije su se radile prema kartonima tada najpoznatijih umetnika i za bogate naručioce.
U 19. veku dolazi do zastoja rada u ovoj vrsti umetnosti. Šezdesetih godina u Francuskoj i Poljskoj vodila se ista borba da se tapiserija vrati kao umetnost u prostoru ali su istraživali i nove mogućnosti u umetnosti tkanja.
Tapiserija posle drugog svetskog rata predstavlja novo polje za izražavanje umetnika. Umetnici biraju da se bave tapiserijom i pokušavaju da je obnove kombinujući motive iz prošlosti ali i davajući joj novu svežinu kroz lični izraz.
U prošlosti za izradu tapiserija koriste se prirodne niti vune, pamuka, lana, svile ali mogu da budu protkane i zlatnim i srebrnim nitima. Pored prirodnih koriste se i drugi materijali koji mogu da se utkaju u tapiseriju, biseri, poludrago kamenje, žica…
Danas se za tapiserije izrađuju od kombinovanih materijala gde je granica umetnikova mašta. Istovremeno i umetnik koji stvara tapiseriju u sebi sadrži niz veština koje primenjuje prilikom stvaranja tapiserije od crtanja, slikanja do veštine izrade rada bilo da je to klasično tkanje ili kombinovanje drugih materijala.
Primenom novih materijala u izradi tapiserije umetnik mora da ima i znanje iz vajarstva jer tapiserija sve više postaje i skulptura. U Nemačkoj, u čuvenoj školi ‘’Bauhaus’’, umetnici su počeli da izrađuju trodimenzionalne tapiserije.
‘’Atelje 61’’ u Novom Sadu je mesto početka savremene tapiserije u Jugoslaviji. Zasnivao se na ličnoj inicijativi i velikom entuzijazmu umetnika. Bila je to borba da tapiserija postane deo primenjene umetnosti a ne samo zanat.
Fotografije sam napravila na izložbi ”Preplitanje” – Bijenale tapiserije održane 2018. godine u Umetničkom paviljonu ”Cvijeta Zuzorić”.
Tkanje to fino preplitanje niti je veština, zanat ali i umetnost.
Kada je čovek otkrio kako da vunu, konoplju, pamuk i lan uprede u niti obezbedio je odeću koja će ga štititi od hladnoće. U početku funkcija tkanja bila je utkati niti u jednu celinu i zato pravljeni su prosti oblici razboja improvizovani sa priručnim elementima iz prirode.
Velika inovacija u ručnom tkanju bio je ručni razboj koji je zamenio te teške improvizovane načine tkanja. Zanimljivo je da je osnovni postupak tkanja na ručnom razboju ostao isti do danas. Nije ga promenila ni industrijska revolucija sa svojom automatizacijom proizvodnje.
Razboj u svakoj kući
Kod nas je prvi tekstil za svoje potrebe proizvodilo svako domaćinstvo. Posebno je to bilo izraženo u selima gde je razboj bio u svakoj kući.
Svaka žena je tkanjem proizvodila tekstil za svoju porodicu i u njega unosila svoju energiju i motive koji su bili bliski njoj i njenoj okolini. Ti motivi bili su deo tradicije i prenosili su se sa generacije na generaciju i tako opstajali. Veoma malo su menjani i zato tkanje predstavlja izvornu tradiciju i očuvano kulturno nasleđe.
Šta su sve žene proizvodile tkanjem?
Ćilime za podove i zidove, stolnjake, posteljinu, prekrivače, šalove, torbe, tkanine od kojih su šile haljine, suknje, bluze, pantalone, donji veš …
Nakon drugog svetskog rata sa pojavom novih materijala i njihovom industrijskom proizvodnjom tkanje postaje nepotrebno jer je dug proces izrade proizvoda. Opstajao je, najviše u seoskim sredinama, sve do sedamdesetih godina XX veka. Tada su ga u potpunosti istisli novi materijali i lakša dostupnost tekstila za svaku porodicu.
Devedesetih godina pred sam kraj veka zbog velike ekonomske krize i ratova na prostoru bivše Jugoslavije žene se više vraćaju tkanju jer su u njemu prepoznale šansu da proizvedu unikatni proizvod koji mogu da prodaju. Javlja se potražnja za ručno tkanim šalovima i njihova ponuda postaje sve veća. Nakon 2000 godine osnivaju se udruženja žena koja se bave tkanjem radi lakšeg nastupa na tržištu. Najčešće tkaju šalove i torbe.
Tkanje pojasa na razboju
Tkanje je stari zanat.
Tkanje je danas, kao stari zanat, deo primenjene umetnosti. Radi se na očuvanju veštine tkanja i sve više se poklanja pažnja dizajnu, ne prenose se samo izvorni motivi kao što se radilo u prošlosti nego svaka tkalja stvara svoje lične kreacije. Motive stvorene inspirisana izvornim motivima kombinuje sa bojama po svom izboru i stvara unukatne proizvode. Oko dizajna i izbora boja pomažu im primenjeni umetnici angažovani preko raznih udruženja žena.
Pored Međunarodnog bijenala minijatura u Gornjem Milanovcu, u junu sam posetila još jednu izložbu minijatura. To je izložba ’’Sto žena – sto minijatura’’. Tkanje, vez, zlatovez, heklanje, necanje i pustvovanje i keramika predstavnici su niti na ovoj izložbi. Organizator izložbe je Etno-mreža a izlagaći su žene koje pomoću niti stvaraju predivne radove.
Niti su me privukle na ovu izložbu jer su predstavljene kroz minijature. Volim minijature i radim ih na svili ali ovi radovi su drugačiji i posebni. Većina minijatura urađena je vezom i tkanjem.
Svi radovi su pravi primeri očuvanja tradicije. Motivi su ili prenešeni originalni iz prošlosti (srednjovekovne minijature, motivi sa pirotskog ili staparskog ćilima) ili su nadograđeni, novi ali sa inspiracijom motivima iz prošlosti.
Ručni rad, toplina, jedinstvenost – svaka minijatura je izuzetna na svoj način. U njih 100 skupljene su ideje i energija kreativnih žena. Udružena, podsticajna energija širi se Kolarčevom zadužbinom u Beogradu gde je izložba postavljena.
Izložbu možete pogledati do 22. juna 2020. godine.
Manakova kuća značajna je za tekstil jer je čuvar tradicije ali i mesto za učenje starih zanata. Kuća je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja jer je jedna od retkih sačuvanih starih varoških kuća.
Nalazi se u ulici Gavrila Principa u Beogradu. Izgrađena je oko 1830. godine. Verovatno je ime dobila po jednom od vlasnika kuće Manaku Mihailoviću doseljeniku iz Makedonije. Građena je od opeke dok je podrum od kamena. Uklopljena je u mali prostor na kome se nalazi.
Postala je deo je Etnografskog muzeja 1968. kada je u nju smeštena Etnografska spomen zbirka Hristifora Crnilovića.
Hristifor Crnilović bio je slikar, profesor crtanja, etnograf amater i kolekcionar. Rođen je u Vlasotincu 1866. godine. Školovao se u Beogradu dok je slikarsku akademiju završio u Minhenu.
Između dva svetska rata sakupljao je predmete koji su se koristili u običajima i svakodnevnom životu. Predmete je skupljao na jugu Srbije, Makedoniji, Metohiji i Kosovu. Narodne nošnje, nakit, pirotski ćilimi, vezene stvari, peškiri, torbe…
Njegova lične stvari takođe se čuvaju u kući.
Manakova kuća, Beograd
Pored toga što je muzej u Manakovoj kući održavaju se i izložbe koje imaju vezu sa tradicijom. U prizemlju kuće organizuju radionice starih zanata, najčešće tkanja.
Older Posts