pesnikinja – Putem niti

Monahinja Jefimija – Jelena Mrnjavčević

Jefimija je monaško ime despotice Jelene žene despota Uglješe Mrnjavčevića koji su živeli u vreme cara Dušana u gradu Ser (Grčka). Mrnjavčević je poginuo 1371. godine u bici na Marici, pre joj je umro i sin Uglješa. Nakon pogibije muža zamonašila se i postala monahinja Jefimija (u srednjovekovnoj Srbiji despotice su se zavetovale da ako ostanu udovice da će se zamonašiti).

Za kratko vreme doživela je niz tragedija: umro joj je sin od četiri godine, poginuo suprug, ostala je bez imovine, morala se zamonašiti… Preselila se na dvor kneza Lazara u Kruševcu kod kneginje Milice koja joj je rođaka. Knez Lazar postaje njen zaštitnik sve do pogibije na Kosovu.

Nakon kosovske tragedije ostaje na dvoru da pomaže kneginji Milici koja upravlja vazalnom državom do pinoletstva sina Stefana.

Jefimija nastavlja svoj život kao monahinja, bol koji oseća pretežak je ali ona se i dalje bori – nitima ispisuje trajna unikatna umetnička dela. Uradila je tri dela, vezom ispisala svoje stihove i postala prva srpska pesnikinja. Nazvani su stihovi ali to su više molitve.

Stihove – molitve ispisala je na drugačijim podlogama

Molitve koje je ispisivala graviranjem i vezom na različitim materijalima svrstavaju je, pored pesnikinje, i u primenjenu umetnicu.

Prvi rad ‘’Tuga za mladencem’’ je ugravirana molitva na pozlaćenim srebrnim pločama na dvostrukoj ikonici (darovala Hilandaru).

Drugi rad ‘’Moljenje Gospodu Isusu Hristu’’ je zapis na zavesi vezen sa zlatnom i srebnom žicom i svilenim koncem u plavoj, crnoj i braon boji (darovala Hilandaru). To je jedan od najlepših srednjovekovnih vezova.

Treći rad je najpoznatiji ‘’Pohvala knezu Lazaru’’ izvezena zlatnom žicom na crvenoj svili (darovala manastiru Ravanica).

Iglom i zlatnim nitima Jefimija je polako ispisivala Pohvalu knezu Lazaru na staro-slovenskom jeziku, desetak godina nakon kosovske bitke. Vez joj je bio jedini način da zabeleži svoje misli koje su pisanjem po tkanini dobile jaču strukturu. Sigurno joj je trebalo mnogo vremena, energije i posvećenog rada.

Divljenje pesnikinji, vezilji i umetnici Jefimiji

Dok reka lagano protiče kao vreme vraćam se u doba kada je monahinja Jefimija ispisivala stihove i molbe knezu Lazaru desetak godina nakon njegove pogibije na Kosovu. Ona ga je smatrala svecem i tako mu se obraćala sa molitvom da pomogne narodu, njegovoj porodici i njoj. Osluškujem šaputanje vode kao da izgovara njene stihove tiho i dostojanstveno.

Ravnomerno proticanje reke Zapadna Morava pokraj Trstenika svake godine u junu dok su pesnici u porti manastira Ljubostinja razmenjivali stihove čini taj trenutak jedinstvenim. Reke stihova potekle su niz Moravu i poslale pozitivnu energiju, tihe glasove koji će jednom postati glasniji kada osvoje vreme i stignu na odredište.

Pohvala knezu Lazaru – vezom ispisani stihovi

Vez i poeziju monahinja Jefimija spojila je u svom bolu, svojoj potrebi da progovori, da se pobuni makar i rečima ali i da se zahvali za svu pomoć koju je dobila od cara Lazara i njegove porodice. Prvi stih:

Pohvala knezu Lazaru, autor monahinja Jefimija, prvi stih

Pohvala knezu Lazaru nastala je 1402. godine kada je bila bitka kod Angore u kojoj su učestvovali i njegovi sinovi, Stefan i Vuk. Ratovali su za Turke jer su bili njihovi vazali. Ona moli kneza Lazara da pomogne svojim sinovima ali i celom narodu, na kraju i njoj samoj.

Monahinja Jefimija_citat

Pohvalu je napisala pre više od 600 godina kroz koju je iskazala svoje poštovanje, bol, osećanja i molitve koji su ovu pesmu učinili jedinstvenom i večnom.

Poezija u dva smera

Uz monahinju Jefimiju, prvu Srpsku pesnikinju, vezenjem ide reč poezija. Pisala je poeziju kao ’’krik’’ iz dubine duše zato jeste jaka, niko ne ostaje ravnodušan kada je pročita. Njena poezija oslikala je trenutak bola i nemoći ali istovremeno i hrabrosti i istrajnosti. Ona je darivala svoje pesme generacijama posle nje. Uz nju ide poezija i u drugom smeru – ka njoj.

Manifestacija ’’Jefimijini dani’’ koja decenijama opstaje je pravi primer. Pored nje napisano je mnogo pesama posvećenih monahinji i pesnikinji Jefimiji. Jedna od možda ’’najjačih’’ jeste pesma ’’Jefimija’’ koju je 1910. godine napisao Milan Rakić. U njegovoj pesmi na neki način prepoznajem isti ’’krik’’ koji naglašava njeno delo i postojanje. Prva dva stiha pesme ’’Jefimija’’:

”Jefimija” prva dva stiha, autor Milan Rakić

Pesnik Milan Rakić kroz ove stihove odao je počast monahinji Jefimiji. Stihovima je oslikao njenu bol i tragičnu sudbinu, izgubila je sina, muža i zaštitnika kneza Lazara. Ipak, i pored takve tragedije ostaje poruka: ma kakve udarce sudbine primili, moramo da nastavimo dalje da se borimo sa znanjem i umećem koje imamo. Ona se borila rečima, iglom i nitima.

Pokrov i mošti kneza Lazara

Pohvalu knezu Lazaru koju je ispisala i izvezla zlatnom žicom na crvenoj svili namenila je kao pokrov za mošti kneza Lazara koje su se nalazile u manastiru Ravanica. Dimenzije pokrova su 99×69 cm. Tokom seobe Srba 1690. godine kaluđeri iz Ravanice poneli su mošti kneza Lazara u Mađarsku Sentandreju i nakon sedam godina preneli ih u manastir Vrdnik na Fruškoj gori (tu ostaju do 1942). Zajedno sa moštima donesen i pokrov koji se jedno vreme čuvao u ovom manastiru a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Mošti kneza Lazara vraćene su u manastir Ravanica.

Kada je monahinja Jefimija umrla nema tačnog podatka, smatra se da je to bila 1405. godina. Sahranjena je u manastiru Ljubostinja u kome i danas počivaju njene mošti.

Milica Stojadinović Srpkinja rođena je 1828. godine u Bukovcu kod Novog Sada. Živela je u Vrdniku i Beogradu. Bila je prva Srpkinja koja se posvetila pisanju. Pisala je poeziju i prozu, bila prevodilac, skupljala narodne umotvorine i pesme. Govorila je četiri jezika: nemački, francuski, italijanski i slovački.

Njeno ime u pesništvu i književnosti svrstava se odmah iza imena monahinje Jefimije koja se smatra prvom srpskom književnicom. Milica Stojadinović je stihovima izrazila lepotu Fruške gore a zbog njene lepote i velike ljubavi prema prirodi zvali su je ’’Vrdnička vila’’.

Miris fruškogorskih lipa podsećaju na lepu pesnikinju koja je svoju energiju uložila u rodoljubive pesme koje je posvetila svom narodu. Najviše je volela književnost, želela je potpuno da joj se posveti a borila se sa mišljenjem ljudi u malom mestu koji su je smatrali čudakinjom.

Bila je obrazovana, neprestano je učila i tragala za znanjem, pisala dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ još davne 1851. godine, pisala pesme, divila se Njegošu i Vuku Karadžiću, težila da svojim rečima ostavi trag u srpskoj istoriji i književnosti, borila se da žene dobiju pravo na obrazovanje, pisala o Beogradu kada je bio rat sa Turcima…

Za ženu iz tog vremena učinila je mnogo. Sigurno bi učinila i više da splet istorijskih okolnosti nije u par godina odveo u smrt mnogo ljudi koji su je podržavali: kneza Mihaila, Vuka Karadžića, Ljubomira Nenadovića, Jovana Steriju Popovića…

Najteži udarac bila je smrt njenog oca. Nakon njegove smrti ostaje bez porodičnog doma i vinograda. Odlazi u Beograd na poziv mitropolita Mihaila i nada se da će dobiti podršku beogradskih bogatih porodica ali nije je dobila.

Tužna zbog smrti ljudi koje je volela i koji su voleli nju, slomljena zbog izgubljenog porodičnog doma u Vrdniku obrela se u gradu koji je nije prihvatio i prestala je da stvara. Nekoliko godina od dolaska umire u samoći i velikoj bedi. Iza ove priče nameće se pitanje: Kako je to moguće?

Svud tisina stihovi Višu devojačku školu završila je u Petrovaradinu. Stalno se sama obrazovala učula jezike i proučavala književnost. Bila je cenjena u književnim krugovima. Poznavala je književnost i posebno cenila Njegoša i Branka Radičevića.

To je vreme kada je bilo veoma malo obrazovanih žena. Ona je bila kćerka sveštenika što joj je otvorilo mogućnost školovanja a bila je izuzetno talentovana jer je već sa trinaest godina objavila prvu pesmu.

Napisala je dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ izdala ga u tri sveske, pesme… Družila se sa Minom Karadžić, bila saradnica Vuka Karadžića kome je prikupljala materijal narodne umotvorine i narodnu poeziju, on je zvao ’’moja kći iz Fruške’’. Pomogao joj je da objavi prvu knjigu pesama i savetovao da novac koji je zaradila od nje uloži u objavljivanje druge knjige pesama.

U Beogradu su je dočekivali književnici sa velikim uvažavanjem, pisali su joj pesme i ona njima, družili su se… Knez Mihailo bio joj je prijatelj i pokrovitelj. Često je boravila na dvoru kao njegov gost. Knjeginja Julija supruga kneza Mihaila poklonila je Milici zlatni broš kao nagradu za njeno stvaralaštvo.

Pisala je rodoljubive pesme i objavljivala u najpopularnijim književnim časopisima tog vremena i svom imenu dodala Srpkinja. Objavila je tri knjige pesama. Bila je prva žena ratni reporter.

Reportažu iz Beograda kada je bio u ratu 1862. godine objavila je pod naslovom ’’Srce i barikada’’ i time je postala prva žena ratni reporter među Srbima. Pred kraj života došla je u Beograd i ubrzo umrla 1878. godine.

Kod manastira Vrdnik 1912. godine podignut joj je spomenik a 2009 premešten je u portu manastira. Na njenoj rodnoj kući u Bukovcu nalazi se spomen ploča.

Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org

Književni susreti ‘’Milici u pohode’’ održavaju se u oktobru od 1975. godine u Bukovcu njenom rodnom mestu, Novom Sadu i Vrdniku. Književna nagrada ‘’Milica Stojadinović Srpkinja’’ dodeljuje se od 1994. godine koja se od 2009. godine dodeljije isključivo pesnikinji za objavljenu knjigu između dve manifestacije i to na srpskom jeziku.

Objavila je sledeće knjige: ‘’Pesme M.S. Srpkinje’’ (1850, 1855 i 1869) i prozu u formi dnevnika ‘’U Fruškoj gori 1854.’’ u tri sveske (1861, 1862 i 1866).

Milica Mićić Dimovska napisala je roman o Milici Stojadinović Srpkinji pod nazivom ‘’Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje’’.

Pored kuće u Vrdniku postoji tabla koja obaveštava da je u toj kući živela književnica Milica Stojadinović Srpkinja. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Za samo 50 godina prešla je trnoviti put umetnosti – od izuzetno poštovane do potpuno zaboravljene pesnikinje.