U porti manastira Ljubostinja
Manastir Ljubostinja se nalazi u dolini reke Ljubostinje pet kilometara od Trstenika. Sagrađen je krajem 14. i početkom 15. veka. Posvećen je Uspenju presvete Bogorodice. Zadužbina je kneginje Milice i poslednja zadužbina Nemanjića. Mnogo žena udovica nakon Kosovskog boja zamonašilo se u ovim manastiru.
Tišina, priroda, monumentalna građevina stara više od šest vekova i cvrkut ptica. Rano je jutro. Tamni oblaci lagano nestaju iza njih pojavljuju se slabi sunčevi zraci, pojavljuje se svetlost na mestu koje je nekada davno kneginja Milica odabrala za svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju. Vekovima stoji tu, dočekuje posetioce da pored nje osete mir, oslušnu svoje srce, svoje misli…
Prvi pogled na manastir, na crkvu izaziva treperenje srca, uzburkanost misli, zastajanja pred raskošnom lepotom. Tek kasnije sledi osećaj spokoja, osluškivanje sebe. Moje osluškivanje donelo je zaključak da moram usporiti život.
Moravska škola
Stil gradnje manastira poznat kao Moravska škola koji je započeo sa gradnjom Ravanice u Ljubostinji je postigao savršenstvo. Ljubostinja je najlepši manastir sagrađen u ovom stilu. Prepoznatljiv po rozetama i vencima ljiljana koji ukrašavaju spoljašnjost crkve i čine je raskošnijom. Rozete ima trinaest, sedam velikih i šest malih. Veoma su izražene.
Zanimljivo je da je Ljubostinja jedini manastir u Srbiji na koga nisu postavljeni kameni ukrasi u obliku životinja i ljudi.
U manastiru je jedno vreme radila prepisivačka škola. Danas je Ljubostinja ženski manastir i jedan od najvećih manastira u Srbiji.
Fragmenti fresaka
Stručnjaci kažu da vizantijska plava u kombinaciji sa zlatnom bojom nije dominantna na najstarijim freskama u Ljubostinji koje su rađene između 1405. i 1409. godine. Bleda crvena-bordo i zelena boja su bile najzastupljenije.
Ulazak u manastirsku crkvu – osluškivanje energije, doživljaj njenog zračenja, pokušaj traganja za bojama uništenih fresaka na zidovima manastira. Svetlost koja dopire do unutašnjosti crkve stvara igru senki koji su poput Jefimijinih niti.
Danas je vidljivo veoma malo fresaka, postoje ostaci koji su u fragmentima jasni i daju nagoveštaj boja. Čini mi se da fragmenti fresaka jače dodiruju dušu, zagledam se dublje i tu modro-plavu liniju koja vijuga na zidu, jedini ostatak od jedne freske, kao da će mi ona otkriti fresku u punom sjaju.
Unutrašnji zidovi manastira izazivaju tugu jer su vredne freske uništene tokom Kočine bune kada su turski vojnici prilikom gušenja pobune zapalili manastir. Manastir je zapaljen jer je vođa bune iz manastira Ljubostinja uputio poziv narodu na pobunu.
Monahinja Jefimija
Monahinja Jefimija, Jelena Mrnjavčević, nakon pogibije muža Uglješe u bici na Marici dolazi na dvor kneza Lazara. Nakon Kosovskog boja i pogibije kneza pomaže kneginji Milici u odgajanju dece i državničkim poslovima. Kada se kneginja zamonašila (nakon što je predala vlast svom sinu Stefanu, kada je postao punoletan) zajedno odlaze u manastir Ljubostinja i tamo ostaju do kraja života.
Monahinja Jefimija je prva pesnikinja i primenjena umetnica u Srbiji. Pokrov za ćivot kneza Lazara ’’Pohvala knezu Lazaru’’ izvezla je zlatnom žicom na crvenoj svili. To je molitva knezu za spas njegove dece, srpskog naroda i nje same.
Njeno vezenje sopstvenih misli pretvorenih u reči bilo je inspiracija za mnoge pesnike koji joj godinama prinose svoje pohvale na pesničkoj manifestaciji ’’Jefimijini dani’’ koja se održava svake godine u junu. Čak i cvrkut ptica u rano jutro ovog juna zvuči kao da ’’recituju poeziju’’.
Mošti Svete Petke
Godine 1398. Stefan Lazarević, sin kneginje Milice i kneza Lazara, je kod Turaka bio optužen za saradnju sa Ugarima pa su kneginja Milica i monahinja Jefimija pošle u grad Ser da kod sultana Bajazita I, kneginjinog zeta, traže oprost za Stefana ali i da mole da im dozvoli da ponesu mošti Svete Petke.
Misiju su uspešno obavile i vratile se sa moštima svetiteljke i najverovatnije prvo ih ostavile u nekom od manastiru u blizini da bi ih kasnije prenele u Ljubostinju. Despot Stefan je mošti Svete Petke preneo na Kalemegdan.
Na kraju posete ostaje pitanje: Da li u porti manastira ili u samoj crkvi čovek iskrenije i lakše razgovara sa sobom?