Milica Zorić

Izdvojene priče o četiri izuzetne žene iz sveta likovne umetnosti o kojima sam pisala na blogu tokom 2022. godine. Izborom tema, tehnika i načina njihovog prikazivanja poslale su različite poruke. Njihova borba i istrajavanje na putu stvaralaštva može da bude inspiracija za sve žene koje se bave kreativnim radom.

Nadežda Petrović

Talentovana i obrazovana slikarka koja je kroz život koračala samopouzdano. Školovala se u Beogradu i Minhenu, usavršavala se u Parizu, išla na studijska putovanja po evropskim gradovima. Mnogo je putovala i slikala, borila se za veću dostupnost obrazovanja ženama… Jedna je od osnivača Kola srpskih sestara, prikupljala je humanitarnu pomoć i lično nosila na teren.

Autoportret, Nadežda Petrović Organizovala je Prvu umetničku koloniju u Srbiji i na Balkanu u mestu Sićevo kod Niša. Bila je umetnica koja je donela moderno slikarstvo u Srbiju. Njeni savremenici nisu shvatili tu umetnost i stalno su kritikovali njene slike i njen rad ali ona je imala svoju viziju i nastavila je da stvara u istom maniru.

Skupljala je etnografske predmete i veoma cenila ručne radove žena. Slikala je žene u narodnim nošnjama i u svakodnevnom životu.

Bila je dobrovoljna bolničarka u dva balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Tokom ratova nije prestala da slika nego je svaki slobodan trenutak koristila za odlazak u prirodu da slika ili da fotografiše.

Prethodno objavljen članak: Nadežda Petrović – umetnost i tradicija su najbolje niti za povezivanje naroda

Zora Petrović

Započela je karijeru kao profesorka crtanja i više od trideset godina bavila se pedagoškim radom. Uz posao neprestano je slikala u svom ateljeu. Slikala je žene sa sela u narodnim nošnjama ili u svakodnevnom radu.

Kroz slikanje izvornih motiva na nošnjama dala je svoj doprinos očuvanju tradicije. Prezentovala nam je lepotu narodnih nošnji ali i određenih izvornih vezenih motiva na njima.

Mrtva priroda, Zora Petrović Bila je jedna od umetica koja je slikala ženski akt bez ulepšavanja ističući da želi da prikaže realnost a ne da je ulepšava.

Prethodno objavljen članak: Zora Petrović – četkicom do istine

Milica Zorić je izabrala tapiseriju kao način izražavanja i kroz nju obradila istorijske i mitološke teme. Tapiserije je oblikovala od već obojenih i tkanih tekstilnih komada velikih dimenzija. Na tako formirane površine dodavala je izvezene narodne motive ili ih je sama vezla.

Kada je ona radila tapiserije sredinom 20. veka tapiserija nije bila deo umetnosti. Bez obzira na to Milica Zorić je sav svoj rad posvetila izradi radova u ovom mediju. Kroz teme koje je birala ukazivala je na značaj očuvanja tradicije, na istorijske i narodne motive…

Milica Zorić, detalj sa tapiserije Kroz svoj rad povezala je tkanje i vez dve najrasprostranjenije veštine ručnog rada. Njihovim kombinovanjem stvorila je svoj umetnički izraz – tapiseriju koju je radila na drugačiji način.

Prethodno objavljen članak: Milica Zorić – tapiserije sa motivima iz mitologije

Olga Jevrić

Izborom drugačijeg materijala za svoje skulpture umetnica se okrenula apstraktnoj formi skulptura. Šipke od gvožđa postale su deo skulptura po kojima su postale prepoznatljive. Učinile su ravnotežu skulptura veoma dinamičnom.

Skulptura, Olga Jevrić ‘’Svako ima pravo da u našem delu vidi ono što mu to delo kazuje…’’, govorila je umetnica. Sugerisla nam je da njenim skulpturama dajemo svoje tumačenje, pronalazimo asocijacije i inspiraciju…

Od 1974. godine Olga Jevrić je prva i jedina žena vajar član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Prethodno objavljen članak: Olga Jevrić – 100 godina od rođenja izuzetne vajarke

Koliko umetnik bira primarnu tehniku u umetnosti ili mu se tehnika nametne, međusobno se prepoznaju u nekom trenutku. Milica je izabrala tapiseriju, povezale su se i pronašle zajednički jezik.

Obojene niti su te koje pletu mrežu oko umetnika i dozvoljavaju mu da od njih stvori nešto posebno. Njihovim preplitanjem, dodavanjem ili oparanjem nastaju dela koja su poseban izraz koji opstaje sam.

Izvlačenje jedne niti iz celog rada ne pravi razliku ali dodavanjem jedne efektne niti može da napravi dodatnu vrednost.

Milica Zorić je otišla u Pariz 1952-53 godine, ciljano pogledala izložbu meksičkih umetnika i mnoštvo drugih u gradu umetnosti. Vratila se sa idejama za tapiserije koje je počela da realizuje od 1957. godine i narednih 20 nije stajala. Uradila je oko 200 tapiserija, većina njih su velikog formata.

Izabrala je tematski istorijsku i religijsku temu, mitologija starih slovena iskače iz njenih tapiserija… Figure su mitološke uronjene u moguću stvarnost iz okruženja i istorije. Narodni motivi na vezu kojima je oblikovala svoje tapiserije privlače pažnju ali imaju i značenje.

Koliko je ona kroz tapiserije otvarala pitanja, ukazivala na tradiciju i istoriju i na svoj način oblikovala i upakivala poruke? Ko je znao da čita te poruke? Da li su se trudili da pročitaju gledaoci koji su posmatrali tapiseriju? U vreme (na njenom početku) kada se ona bavila tapiserijom tapiserija nije bila priznata kao umetnost. To je nije sprečavala da se izražava kroz ovaj medij i doprinela je da se tapiserija svrsta u primenjenu umetnost.

”Plavi sokolar”, autor Milica Zorić, tapiserija, vlasništvo Spomen-zbirke Pavle Beljanski

Tkanje podloga na koje je ona našivala komade veza sa kojima je izražavala osnovne elemente radile su verovatno tkalje a ona je dalje sama izvodila vezove i aplikacije.

Veliki formati na kojima je dugo radila otkrivaju zajedničku, ujedinjenu moć teme i autora.

Od ručnog tkanja i vezenja izgradila je tapiseriju kao umetnički izraz. U radu pomagale su joj tkalje i vezilje ali je ona potpuno sama bojila niti vune. (vunene niti) Tako je najbolje imala kontrolu nad nijansama boja koje je ugrađivala u tapiserije. Originalne vezove kombinovala je sa svojim tkanim delima.

Teme njenih tapiserija bile su mitologija starih slovena, narodni motivi, istorijski i tradicionalni motivi bili su njeno široko polje inspiracije. Vešto je isticala određene motive za koje se i danas začudimo kakvo značenje imaju – motiv guštera recimo.

Tehnika kojom je radila bila je drugačija nego što su umetnici radili tapiseriju u to vreme. Povezala je tkanje i vez i aplikaciju. Tkanje koje su pojedine žene radile u kućnim uslovima bilo je odlično i ona je ga je uz dodatak veza pretvorila umetnost, odnosno u umetnički izraz – tapiseriju koja se u to vreme još uvek borila da bude priznata kao umetnička disciplina. Sama je vezla, dodatno su joj pomagale tkalje i vezilje iz naroda. ‘’Atelje 61’’ koji je počeo sa radom 1961. godine izrađivao je dela po njenim nacrtima koje je ona obogaćivala vezom. Originalne vezove kombinovala je u svojim delima sa tkanjem.

Milica Zoric, umetnica tapiserije Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.

Nakon rata umetnosti se vraća kroz slikanje na staklu a zatim se opredeljuje za tapiseriju i njome se bavi od 1957. godine. Punih 20 godina radila je tapiserije i za to vreme samostalno izlagala oko 15 puta a kolektivno oko 40 puta u zemlji i inostranstvu. Uradila je oko 200 tapiserija za 20 godina.

Porodičnu vilu na Dedinju u kojoj je živela sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem poklonili su gradu Beogradu. Uz vilu poklonili su veliku zbirku jugoslovenske umetnosti, stilski nameštaj, njene tapiserije i ostale radove… Danas je to njihov legat i u jednom delu organizuju se izložbe i predavanja u oblasti umetnosti.

Muzeju Semberije u Bijeljini poklonila je 17 tapiserija.

Nekoliko tapiserija nalazi se u zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.