Milica Janković, srpska književnica koja je objavljivala svoja dela i pod pseudonimima L. Mihajlović i Leposava Mihajlović, rođena je u Požarevcu 1881. godine a umrla u Niškoj banji 1939. godine. Od najranijeg detinjstva osetila je šta znači živeti u razorenoj porodici, sa tri godine roditelji su se razveli, njena majka sa četvoro dece preselila se kod svog oca u Veliko Gradište. Možda je baš taj trenutak za Milicu značio da će krenuti putem umetnosti. Naime, njen ujak je voleo da piše i slika, uz njega zavolela je oboje, zavolela je umetnost i njome se bavila ceo život.
Školovala se u Velikom Gradištu, u Beogradu u Višoj ženskoj školi i u Slikarskoj školi kod Riste i Bete Vukanović. Dodatno bila je na usavršavanju u Minhenu 1904. godine gde je izučavala slikarstvo kod Antona Ažbea kod koga je studirala i Nadežda Petrović. Zbog bolesti napustila je usavršavanje u oblasti slikarstva.
U Beogradu studirala je i ruski jezik ali studije nije završila, prevodila je nekoliko dela sa ruskog među njima i Tolstoja – trilogiju Detinjstvo, Dečačštvo, Mladost.
Četiri godine radila je kao učiteljica u dve škole u Kragujevcu, zatim kao nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Bolest je ubrzo sprečila da se više bavi slikanjem ali i pedagoškim radom. U penziju je otišla 1926. godine i od tada se potpuno posvetila lečenju i pisanju.
Bolest koja je polako osvajala njeno telo bila je tuberkuloza kostiju koja se pojavila kada je imala dvadesetak godina, zbog toga je mnogo godina provela na lečenju na moru i u banjama, dve godine lečila se i u Parizu. Vremenom bez obzira na sva lečenja bolest je napredovala tako da je oko dvadeset godina bila skoro nepokretna ali to je nije sprečavalo da piše. Pisala je romane, putopise, pripovetke za decu i odrasle kao i pesme, umetničke prikaze…
Napisala je tri romana: Pre sreće (1918), Plava gospođa (1924) (roman u kome se prvi put pisac bavi temom preljube koju je napravila žena i pri tome je pisac takođe žena) i Mutna i krvava (1932).
Oko deset pripovedaka za odrasle: Ispovesti (1913 – objavila pod pseudonimom L. Mihajlović), Neznani junaci (1919), Kaluđer iz Rusije (1919), Smrt i Život (1922), Plavi dobroćudni vali (1929), Putem (1932) itd.
Pripovetke Ispovesti je objavio izdavač S. B. Cvijanović u Beogradu iste godine kada i Saputnike Isidore Sekulić.
Nekoliko pripovedaka za decu: Priroda i deca (1922), Zec i miš, Priče o životinjama (1934) itd.
Književni kritičar Jovan Skerlić bio je naklonjen Miličinom stvaralaštvu, pozitivno je ocenio njenu prvu knjigu, objavljivao njene priče, pomagao joj oko priređivanja jednog dela… On je 1909. godine u Srpskom književnom glasniku prvi put objavio je njeno delo javno.
Ceo život sarađivala je sa časopisima širom Jugoslavije. Imala je tu čast da su njena dela u prvoj polovini 20. veka bila među najčitanijim. Danas se o njoj veoma malo zna, nakon njene smrti dela više nisu objavljivana sve do 2012. godine kada je ponovo štampan njen roman Mutna i krvava.
Dve ženske knjige je tekst Jovana Skerlića o prozi Milice Janković i Isidore Sekulić kojim su autorke dobile značaj kao pisci. To su bile recenzije iz 1913. godine njihovih prvih zbirki pripovedaka Ispovesti i Saputnici. Kritičar je veoma dobro, pozitivno i mnogo pisao o Milici a oštre reči i kritike uputio je Isidori.
Dodatno Skerlić je u Istoriji novije srpske književnosti koju je objavio 1914. godine postavio portrete ove dve književnice i time im dao mesto u srpskoj književnosti.
Isidora Sekulić i Milica Janković započele su književnu karijeru u isto vreme. Isidora Sekulić je u svom tekstu iz 1939. godine Nad grobom Milice Janković navela da Miličino pisanje karakteriše:
- lakoća pripovedanja – „ona je pisala priču kao da je priča usmeno, sa osmesima i uzdasima, sa gestovima, sa neprestanim pogledom u slušaoca“,
- vedrina – „svi su borci njeni, kao i ona, istrajni i hrabri“,
- patriotski i narodni element i nagoni – „njen svet je i naš svet, naše varoši i sela, naši problemi lepi i nelepi“.
„Karakterom svojim, Milica Janković je za mene ostala uvek jedan od najlepših tipova srbijanske žene, koja me je žena još kao devojčicu duboko impresionirala i osvojila, i u kojoj se do danas nisam razočarala, i nemam šta da popravim. To je žena ne samo umom, nego i karakterom razborita; žena prava i ponosito skromna; žena mirno otmena i gostoljubiva; žena umerena u svemu, u šali i zbilji, u jadanju i nadanju. Šta imam imam; što sam to sam; što mogu, mogu; što ne mogu, ne mogu. Uzmi me kakva sam. To je bila i Milica Janković.“
Osamnaest godina kasnije (1957) tokom jednog intervjua o Milici Isidora je rekla: „Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kad se smirimo, kad sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije.”
Godine 2014. u Narodnoj biblioteci ’’Vuk Karadžić’’ u Velikom Gradištu održan je naučni skup posvećen Milici Janković a povod je bio 75 godina od njene smrti. Nakon skupa objavljen je zbornik radova pod nazivom „Nova realnost iz sopstvene sobe: književno stvaralaštvo Milice Janković“.