U potpunom zelenilu planine u manastiru Jazak, najmlađem manastiru od njih 16 na Fruškoj gori, nalaze se mošti poslednjeg srpskog cara iz dinastije Nemanjić – Stefana Uroša V (zvali su ga i Uroš Nejaki).
On Nejaki a otac mu Silni sudbinom su bili predodređeni da vladarsku lozu Nemanjića dovedu do kraja.
Mošti cara Uroša nalaze se u manastiru Jazak
Besprekorno sređen i čist manastir Jazak ’’pruža ruku’’ i svim posetiocima nudi spokoj bar na trenutak. Rana je jesen, kraj septembra, lišće već opada, u manastirskom dvorištu zeleni se sveže pokošena trava, gusta i ravnomerno podšišana nagoveštava da u tom prostoru vlada potpuni red. Dočekale su nas ljubazne monahinje koje su bile u poslu, sami smo ušli u crkvu i poklonili se moštima cara Uroša.
Poslednji srpski vladar iz porodice Nemanjić car Stefan Uroš V Nemanjić (Uroš Nejaki) sin cara Dušana počiva u manastiru Jazak.
Većina vladara iz porodice Nemanjić gradila je crkve zadužbine i u njima bili sahranjivani car Uroš za života sagradio je svoju zadužbinu manastir Matejič kod Kumanova (Makedonija). Sticajem okolnosti u njemu nije mogao biti sahranjen jer se u vreme njegove smrti manastir nalazio pod turskom vlašću. Sahranjen je u crkvi Uspenja Bogorodice u Nerodimlju kod Uroševca (crkva je urušavana vekovima a potpuno je uništena 1990. godine).
Godine 1705. bežeći ispred Turaka jedan monah je mošti cara Uroša doneo u manastir Jazak. Tokom vremena zbog bezbednosti prenošene su u manastire Vrdnik i Krušedol i vraćane u Jazak, najduže su bile sklonjene u Sabornu crkvu u Beogradu, oko 60 godina (1942 – 2001) gde su bile odnešene tokom Drugog svetskog rata. Svečano su vraćene u manastir Jazak 2001. godine.
Ko je bio car Uroš?
Stefan Uroš V Nemanjić zvanično je postao suvladar svom ocu caru Dušanu 1346. godine kada je proglašen za ’’kralja sve Srpske zemlje’’. Titulu cara nasledio je od oca koji je umro 1355. godine. Car Uroš vladao je 16 godina (1355-1371).
Mladić od 18 godina, novi vladar srpski car, nije mogao sačuvati najveću teritoriju Srbije koju je proširio njegov otac Dušan Silni. Velikim osvajanjima i pljačkanjem susednih teritorija vlastelini iz Srbije postali su veoma bogati. Smrću cara koji im je omogućio to veliko bogatstvo i dolaskom mladića na vlast nikako nisu bili zadovoljni.
Polubrat Dušana Silnog Simeon odmah pokušao da preotme vlast mladom Urošu ali sve se završilo tako da je Simeon uzeo samo Epir i Tesaliju. Urošu je ostala Stara Srbija i vlastelini koji ga nisu želeli za vladara. Neki su u početku podržavali Uroševu vladavinu a onda je više njih izuzimalo svoje teritorije iz zajedničke države.
Car Uroš nije hteo da vlada silom i to ga je označilo kao slabog vladara. Majka ga je u svemu podržavala i pomagala u vladavini koliko je mogla. S obzirom da su vlastelini bili bogati i vojno jaki gurnuli su zakonitog vladara u stranu i kao suvladar proglasio se Vukašin Mrnjavčević (vladao u Seru) i preuzeo upravljanje državom. Mladi vladar nije mogao da mu se suprostavi i od tada više nije imao potpunu vlast.
Turske napade na granične delove Srbije koja je bila u vlasti braće Mrnjavčević, Vukašina i Uglješe, srpski vojnici nisu mogli da zaustave u Maričkoj bici 1371. godine. Jedan zapis iz istorije donosi informaciju da je Vukašin Mrnjavčević ubio cara Uroša, drugi podatak je da je on umro dva meseca nakon bitke. Tokom bitke poginuli su braća Mrnjavčević, njihova vojska je poražena, Srbiji je oduzet veliki deo teritorije i bila je ugrožena kao država. Sa smrću cara Uroša Srpsko carstvo se raspalo.
Proglašen je mučenikom, 15. decembar je dan cara Uroša.
Od starog do novog manastira
Manastir Stari Jazak prvi put se pomonje 1552. godine. Nije poznato tačno ko je sagradio manastir, narodno predanje kaže da je to bio Jovan Branković, sin despota Stefana slepog i despotice Angeline Branković.
Do 1705. godine crkva se urušavala, monasi su teško živeli a onda su sa Kosova donete mošti cara Uroša i smeštene u manastir Jazak. Dolazio je narod, dešavala su se isceljenja i stari manastir je postao premali za sve veći broj hodočasnika.
Godine 1736. izgrađena je veća crkva i više konaka niže od prvog manastira, 1741. godine prenete su mošti u novu crkvu, monasi su se preselili u nove konake, u konak Starog Jazka došle su monahinje koje su izdržavane od strane patrijarha Arsenija IV.
Carica Marija Terezija naredila je 1774. godine da se manastir Stari Jazak zatvori, konak su srušili a monahinje su iselili. Vremenom se crkva potpuno urušila i prestao je život manastira Stari Jazak. Danas postoje kameni ostaci manastira.
Novoizgrađeni manastir Jazak
Stari Jazak nastavio je svoj život u manastiru Novi Jazak koji je izgrađen u njegovoj blizini.
Manastir je od kamena i opeke, građen je od 1736. do 1758. godine. Visok zvonik na tri sprata, u stilu baroka, dozidan je 1803. godine. Sa tri strane manastir je okružen konacima a sa četvrte strane je zaštitni zid.
Ikonostas je u stilu baroka, uradio ga je Dimitrije Bačević sa pomoćnicima. Na ikonostasu ima 56 ikona. Manastir nije bio živopisan nego samo ukrašen.
Uz mošti cara Uroša u crkvi se nalaze i mošti Anastasije Rimljanke koje je knez Lazar na poklon dobio od svetogorskih monaha.
Za vreme Drugog svetskog rata manastir je pljačkan i rušen.
Od 1953. godine manastir postaje ženski, monahinje koje su došle u manastir živele su u teškim uslovima, deset godina su obnavljale manastir. Danas monahinje proizvode većinu hrane za svoje potrebe.
Zanimljivo je da su 1986. godine monahinje osnovale krojačku radionicu u kojoj su izrađivale tekstilne predmete za potrebe samog manastira Jazak ali i za druge manastire. Radionica radi i danas.
Manastir Jazak je Spomenik kulture od izuzetnog značaja. Najnovija restauracija crkve izvršena je 2021. godine.
Oko pet kilometara od ovog manastira udaljena je banja Vrdnik i manastir Ravanica (Vrdnik) u kome su čuvane mošti kneza Lazara oko 200 godina.