Evstahija Arsić je pesnikinja koja je nakon Jefimije slagala stihove, ona perom a Jefimija iglom i koncem. Njeno ime malo je poznato širokim masama jer njena dela nisu nikada ponovo štampana. Problem jeste što je pisala na starom jeziku koji je kasnije bio modernizovan ali njena dela nisu prenesena.
Rođena je u Irigu 14. marta 1776. godine u kome je provela detinjstvo, kasnije je živela u Aradu u koji se njena porodica preselila početkom 19. veka.
Roditelji su joj omogućili da se školuje, to joj je mnogo značilo. Kasnije se i sama zalagala za školovanje žena.
Tri puta se udavala, udajom za trećeg muža gradonačelnika Arada postala je priznata kao književnica. Muž joj je bio obrazovan i podsticao je da piše i objavi svoja dela.
U Budimpešti je 1814. godine objavila svoju prvu knjigu ali ne pod svojim imenom nego anonimno. Knjiga je bila o vaspitanju srpske omladine.
Evstahija Arsić je prva srpska književnica koja je štampla svoja dela. Prva je žena koja je postala saradnik Letopisa Matice srpske (1838). U vremenu kada je ona živela žene se nisu javno eksponirale.
Zanimljivost o načinu na koji je Evstahija Arsić donosila knjige među srpsu omladinu. Vuk Karadžić je zamolio i ubedio da prikupi pretplatu za njegovu zbirku narodnih pesama. Uradila je to i poslala mu imena 100 pretplatnika i novac za pretplatu.
U stvari ona je otkupila svih 100 primeraka i od toga prodala je nekoliko, ostale je delila najboljim srpskim đacima. Ovakvim postupkom pomogla je pisca ali i širila knjige među omladinom.
Takođe, svoje knjige delila je besplatno, 400 primeraka svoje prve knjige „Sovjet matrnij oboega pola junosti serbskoj i valahijskoj“ poslala je školama a da se od tog novca svake godine nagradi siromašan i dobar učenik učiteljske škole u Somboru.
Objavila je još jednu knjigu „Poleznaja razmišlenija o četireh godištnih vremenah“.
Od smrti supruga 1816. godine do kraja života nije više pisala.
Evstahija je u obliku stiha napisala poruku kolegama piscima „Spomenite mja so pjesnimi“. Nisu to uradili.
Ženama je ostavila poruku da kupuju i čitaju knjige.
Umrla je 1843. godine u Aradu potpuno zaboravljena kao književnica.
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.
Jelena Dimitrijević je smatrala da žene originalnost koju imaju treba hrabro da iznesu, pretvore u originalna dela i da sa njima izađu pred javnost. I sama je to činila.
Jelena Dimitrijević bila je veoma hrabra i odlučna. Na putovanje koje je opisala u knjizi Sedam mora i tri okeana krenula je sa 64 godine. Sama! Odakle joj hrabrost i snaga za takav poduhvat koji je bio i fizički i psihički zahtevan? Kada je organizovala putovanje to pitanje su joj mnogi postavili ali ona se nije obazirala na pitanje išla je svojim putem, pratila svoje misli.