Isidora Sekulić je radila kao profesorka matematike a bila je: pisac, prevodilac, esejista, putopisac, likovni kritičar… Egzistenciju je obezbeđivala radom u školi a nakon tog obaveznog posla živela je svoju književnost potpuno posvećena pisanju.
U Srbiji je bila prva žena akademik i prva žena koja je bila predsednik Udruženja književnika. Nakon Drugog svetskog rata osnovan je srpski ogranak Međunarodne asocijacije pisaca (PEN) a ona je bila jedina žena od osnivača.
Dopisni član Srpske akademije nauka je od 1939., a redovni od 1950. godine. Govorila je šest jezika i bila hrabra žena koja se izborila za svoje mesto u srpskoj književnosti. Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti 1993. godine svrstao je Isidoru Sekulić među 100 najznačajnijih Srba.
Iskoračila je na književnu scenu u vreme kada je bilo teško biti žena pisac. Nije ih bilo mnogo, neprestano su napadane i odgurivane, sama su se uporne uspele izboriti da se čuje njihov glas, odnosno pisana reč.
Najznačajnija dela koja je napisala Isidora Sekulić su:
- Saputnici (zbirka priča – 1913),
- Pisma iz Norveške (putopis – 1914),
- Đakon bogorodičine crkve (1919),
- Kronika palanačkog groblja (1940),
- Zapisi o mome narodu (1948),
- Njegošu knjiga duboke odanosti (1951),
- Govor i jezik i Kulturna smotra naroda (1956)
Jovan Skerlić, književni kritičar, napisao je kritiku prve zbirke priča Saputnici koja je autorku baš pogodila. Drugu njenu knjigu Pisma iz Norveške takođe je kritikovao što se pretvorilo u njihovu stalnu netrpeljivost. Inače Isidora Sekulić nije mogla lako da podnese negativne kritike tokom svih godina stvaranja.
U Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu nalazi se legat Isidore Sekulić i njena Spomen-soba. Ovoj biblioteci ostavila je svoje rukopise, sve stvari i svoju ličnu biblioteku. Sobom dominiraju police sa mnogo knjiga. Bilo je to njeno carstvo. Digitalizovano je njenih 216 rukopisa i mogu se javno pogledati na sajtu biblioteke.
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
Napisala je povodom jedne izložbe belešku o Beogradu. U njoj Isidora primećuje da umetnici ne slikaju Beograd kako zaslužuje. Zapisala je: ‘’…Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. Problem je u tom što je Beograd teško savladati i spolja i iznutra. Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. Nije se niko, kao El Greko sa Toledom, mistički sporazumeo sa Beogradom o onom što mogu zajednički stvoriti. Otuda umetnici često daju kao Beograd ono što nije Beograd, a od tipova ono što nije beogradski svet. Nikome još, kao El Greku Toledo, Beograd nije postao kosmička vizija. Slikaju ga u vidu neke gluve ulice, detalja periferijskog. A Beograd se umetnički može komponovati samo sa celim visom svojim, i sa celim svojim velikim nebesima, koja su svako predveče ili nebesa nad Golgotom, ili nebesa vaznesenja, ili suda božjeg, ili lepote rajske.’’
Putopis Pisma iz Norveške
Put od Osla do skoro krajnjih naselja na severu Norveške, opisi netaknute prirode, fjordova, snežnih pejzaža, ljudi… Veoma zanimljiv je opis polarne svetlosti koju je videla na krajnjem severu Norveške:
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Putopis kao književni oblik izražavanja uvela je Isidora Sekulić sa knjigom Pisma iz Norveške koja se smatra najboljim srpskim putopisom. Često je išla na putovanja za koja se temeljno spremala čitajući sve što je mogla pronaći vezano za određenu destinaciju. Te pripreme omogućavale su joj da na putu bude pravi istraživač, da dublje posmatra ljude, mesta i prirodu zemlje koju je izabrala da poseti.
Putovanje u putopis
Književnica, Vida Ognjenović inspirisana Isidorinim putopisom ‘’Pisma iz Norveške’’ napisala je knjigu ‘’Putovaje u putopis’’. Citat: ‘’Autorica (misli se na Isidoru Sekulić) u svom romanu istražuje osobene odlike Norveške. Poredi mitsko nasleđe sa modernim nazorima njenog stanovništva, tražeći korene tog drugog. Otkriva njihove dobre običaje, zablude, teozofski pokret, obožavanje sunca, sklonosti ka putovanju i ljubavi prema snegu, kamenu, vodi i svetlosti za koje ona kaže da su tri čistote, karakteristične za poimanje tog dela sveta.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.
Zanimljiv je doživljaj savremene književnice na nekim istim deonicama puta nakon 100 godina. Koliko god se desio napredak u svim sferama nakon prvog putopisa nije bitan i ovog puta kao i kada je Isidora pisala najbitniji je lični pristup i doživljaj zemlje, prirode i ljudi. Taj doživljaj je uvek drugačiji koliko god ljudi prođe istom stazom.
Isidora Sekulić rođena 16.02.1877. godine u Mošorinu a odrastala u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti. Doktorirala je filozofiju 1922. godine u Nemačkoj (Minhen). Radila je u školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu. U Topčiderskom parku u Beogradu 2015. godine podignut je spomenik ovoj velikoj književnici.
Jelena Dimitrijević je smatrala da žene originalnost koju imaju treba hrabro da iznesu, pretvore u originalna dela i da sa njima izađu pred javnost. I sama je to činila.
Jelena Dimitrijević bila je veoma hrabra i odlučna. Na putovanje koje je opisala u knjizi Sedam mora i tri okeana krenula je sa 64 godine. Sama! Odakle joj hrabrost i snaga za takav poduhvat koji je bio i fizički i psihički zahtevan? Kada je organizovala putovanje to pitanje su joj mnogi postavili ali ona se nije obazirala na pitanje išla je svojim putem, pratila svoje misli.