Na slici ’’Duša kamena’’ vide se dva nivoa pukotina, prvi nivo su slabije vidljive oble linije koje se raspršavaju, to su prirodne linije kamena – linije duše. Drugi nivo su jasno izražene tamne linije na površini, to su grube linije koje je izazvao čovek jer je silom napravio te oštre pukotine koje su pukle i razbile kamen u paramparčad.
Septembar je, sunce je jako, prijatno jako – znate onaj osećaj kada vam sunčeva toplota greje lice, dodir te toplote izuzetno prija.
Bager je skoro prošao i razrovao breg pored postojećeg puta radi njegovog proširenja. Kamenje koje je izvukao razbijeno je u komadiće ali na tom jačem suncu ono i dalje emituje prelepe boje svoje duše.
Kamenje raznih boja rasuto je pored puta, svetluca na septembarskom suncu…
Kako je u dubini zemlje u naslagama kamen poprimio takvu boju?
Plava, plavičasta koju pokušavam da dočaram na svili izmiče mi satima. Nikako da postignem tu plavu koja je neobična. Batik mi je baš savršena tehnika za kamenje sa Zlatibora gde se boje mešaju iz sloja u sloj i linijama prožimaju.
Nanela sam jake i izražajne boje na svilu koje su bukvalno vrisnule kao što i ja vrištim jer mi je žao te lepote u kamenju koja će postati običan put.
Upravo sam sa slike dobila odraz tog mog osećanja, jako se pokazala lepota, lepota tog kamenja koje je prošarano sa mnogo boja. Ponegde se čak i mešaju. Boje se izmešale u kamenu, da ne poveruješ da je to moguće u takvoj gruboj strukturi.
Baš ta lepota grube strukture dodirnula mi je dušu. Sada me slika na svili ’’Duša kamena’’ podseća na taj poseban doživljaj (divljenja lepoti kamenja i tuge što je tako završilo zarobljeno pored puta).
Nisam mogla da odolim da neke od njih ne ponesem kući, tu su u kutiji, ponekad ih pogledam i vratim se u taj dan na put kod Ribničkog jezera kada sam ih skupila.
