Šetnje zlatiborskim brdima i proplancima donele su inspiraciju za niz slika na svili. Pogled sa visine iz gondole omogućio mi je da dodatno sagledam više prostora i smestim ga u slike. Sa visine boje su se raspršile, pojavile su se nijanse ali i jake boje, boje kojih u pogledu sa zemlje nisu vidljive.
Od talasastih zlatnih brda, zelenih borova razbacanih okolo i jakog plavetnila jezera Ribnica predstavile su se boje koje se vide samo iz kabine gondole sa visine od 7-30 metara. Njih sam pokušala preneti na svilu i spakovati u niz slika.
Plavetnilo jezera pod jakim jesenjim sunčevim zracima stvorilo je biserni odsjaj koji sam prenela na svilu. Visinska tačka posmatranja raskošne prirode stvorila je poseban ugao posmatranja i dala je mnogo ideja koje su stvarni predeo pretvorile u apstraktni, univerzalni, koji može biti bilo gde.
Tako slika na zidu u galeriji može svakog posetioca i posmatrača da odvede u predeo koji je njemu poznat, da u njoj pronađe neko svoje putovanje ili svoj doživljaj.
Jake boje asociraju vreme kada je slika nastala a to je jesen kada je priroda najslikovitija.
Koliko me zlatna trava (boja trave pod jesenjim suncem na Zlatiboru je zlatna) koja se talasa po zlatiborskim brdima podstakla da na slike stavim baš tu jaku boju. Dok sam stajala na jednom proplanku a zlatna trava je lelujala pod pritiskom povetarca i posmatrala sve te ’’dine’’ od brda kako se nižu u nedogled – do poslednjeg nivoa izbledelih tamnih brda negde daleko koji se spajaju sa plavetnilom neba osećala sam se nestvarno.
Bio je to dodir sa prirodom, potpuno povezivanje, brisanje svih dnevnih problema i upijanje pozitivne energije.