Zemunski kej sa koga se širi pogled na prostrani Dunav jeste mesto na kome, u dugim šetnjama, umetnici prikupljaju ideje. Inspiracija je voda, reka, ostrvo, čamci koji čekaju veslače, labudovi, okolne zgrade, šetači, sve…
Pogled sa platoa kule Gardoš prema Dunavu oplemenjuje dušu. Prostranstvo vode i moć Dunava šire energiju koja se razliva okolo. Sedim na ostacima kamenog zida, posmatram Dunav i čini mi se da se uopšte ne kreće nego leluja ispred mene. Prolazi kao vreme sporo ali stalno. Mami me da siđem dole na obalu i da ga dodirnem.
Krovovi kuća i tornjevi dve crkve prostiru se ispod Gardoša prema Dunavu. Dimnjaci malo narušavaju monotoniju kao i crkveni tornjevi koji sijaju i jasno dominiraju iznad svih. Silazim niz stepenice ka krovovima kuća. Dočekiju me ulice popločane kaldrmom ali lepo uređene.
Odišu nekim poznatim pejzažom, na trenutak uske uličice podsećaju me kao da sam u nekom gradiću na moru. Spuštam se niz brdo ka Dunavu i kao da sam u nekom drugom vremenu. Još je rano i grad spava, poneki prolaznik žuri ka obali reke.
Pored Dunava vazduh drugačije miriše. Čamci vezani ljuljuškaju se na talasima reke. Silazim do vode i dodirujem je, hladna je. Prostranstvo je prada mnom, prostranstvo reke i vode koja stalno odlazi.
Kula Gardoš, Zemun
Gardoš
Pogled na moćni Dunav sa Gardoša omogućava uživanje u njegovoj prostranosti.
Gardoš je uzvišenje na kome se nalazi kula i prava je prirodna osmatračnica koju su iskoristili svi narodi koji su bili ovde naseljeni. Tu je nastao Zemun. Pogled u širinu i jasno osmatranje okoline bilo je praktično u prošlosti zbog zaštite naselja od neprijatelja. Danas je to pogled za uživanje u lepoti Dunava koji dominira.
Na vrhu brda Gardoš Mađari su 1896. godine, na ruševinama srednjovekovnog utvrđenja, izgradili Milenijumsku kulu. Razlog gradnje kule, visoke 36 metara, je obeležavanje 1000 godina njihovog boravka u Panonskoj niziji.
Podignuta kao simbol na južnoj granici njihove teritorije. To je građevina koja se mogla videti iz daljine ali istovremeno i tačka sa koje se osmatrala šira okolina. Izgradili su nekoliko takvih kula na svojim granicama ali kula na Gardošu je jedina koja je sačuvana izvan Budimpešte.
Prvo ime bilo je Milenijumska kula, zatim su je stanovnici nazvali kula Sibinjanin Janka. (Janoš Hunjadi odnosno Janko Sibinjanin bio je mađarski plemić koji se istakao kao vešt vojskovođa u borbi sa turcima sredinom 15 veka. Umro je u Zemunu.) Danas je kula Gardoš.
Nikolajevska crkva, Zemun
Sa platoa Gardoš spuštam se do Nikolajevske crkve. Vrh crkve koji je dominirao iznad krovova u pogledu sa Gardoša nestao je i jedva se vidi od visokog drveća.
Nikolajevska crkva je najstarija crkva u Zemunu i Beogradu. Podignuta u periodu od 1745. do1752. godine na mestu male drvene crkve ispod srednjovekovne tvrđave Gardoš. Građena u baroknom stilu a ikonostas je jedan od najranijih sačuvanih. Ukrašavaju ga 73 ikone koje je oslikao Dimitrije Bačević istaknuti barokni crkveni ikonopisac.
Vitraži na prozorima koji se presijavaju na suncu u unutrašnjosti crkve stvaraju prijatnu svetlost. Istovremeno sunčevi zraci koji pod kosim uglom padaju na prozor otkrivaju svu lepotu vitraža.
Zemunski kej
Zemunski kej stvoren za duge šetnje pored reke. Širina staze daje posetiocima prostor za opušteno uživanje u šetnjama, vožnji bicikla, rolera… Veslanje je od atraktivnih aktivnosti tokom leta.
Treperenje vode Dunava na jutarnjem blagom suncu širi moćnu i pozitivnu energiju. Smiruje um. U daljini veliko ostrvo mami avanturiste da dođu i istraže njegove netaknute lepote.
Veliko ratno ostrvo – plaža Lido, Zemun
Veliko ratno ostrvo
Veoma često tokom godina prilikom dugih šetnji posmatrala sam ostrvo sa Zemunskog keja. Blizu a daleko, nedostupno, na bezbednoj udaljenosti od ljudi. Samo dva meseca godišnje pristupačno je svakom ko želi da ga poseti. Početkom jula do kraja avgusta postavljen je pontonski most koji omogućava pešacima da pređu na ostrvo i uplove u posebnu prirodnu oazu (delimično pravu divljinu).
Plaža Lido, oštrim vrhom zariva se u Dunav i odoleva njegovim ćudima. Dunav je moćna reka, promenljiv, vodostaj raste i opada a ostrvo se prilagođava nivou vode. Trpi česta potapanja posebno priobalnog dela gde voda lako zauzima neke niže delove.
Zaštićeno zakonom kao prirodno dobro i izgleda kao da je na njemu vreme stalo. Vreme u Zemunu se već dugo ne meri minutama nego satima koje pokazuje Sunčani sat.
Sunčani sat na kući u Zemunu
Sunčani sat
Sunčani sat na kući u Zemunu, ugao Glave i Dubrovačke ulice, već 191 godinu pokazuje vreme. Jedna kazaljka, njena senka i osam brojeva. Zanimljivo je kako su brojevi na satu raspoređeni da pokažu vreme. Senka nas obaveštava u kom smo delu dana.
Jedan pogled na sunčani sat kao da poručuje da ne brinemo za svaki minut, da opuštenije živimo i posmatramo vreme. Svetlost, sunce, vreme da li nas sunčani sat povezuje sa prirodom ili je samo simbol podsećanja na vezu sa njom?
Kuća, na kojoj se nalazi sat, sagrađena je 1823. godine a sat je dodat 1828. godine. Danas je zaštićeni spomenik kulture. Zato kada budete u Zemunu zastanite, podignite pogled, posmatrajte i uživajte u lepotama fasada starih zgrada. Obavezno pogledajte i sunčani sat radi orijentacije u vremenu.
Sat pokazuje vreme od 1828. godine i podseća me na vremeplov i povezivanje koji je, u nekom obliku, ispisan na stepenicama baš ovde u Zemunu.
Stepenice Kalvarice, Kalvarija, Zemun
Kalvarice
Kalvarice su stepenice na kojima su ispisana imena značajnih osoba koje su rođene ili duže vreme živele u Zemunu. Iz ulice Tošin bunar stepenicama se penjem do vrha brda. Ima ih mnogo, uz malo odmora stižem na vrh i ulazim u park Kalvarija. Park se nalazi na uzvišenju sa koga je lep i drugačiji pogled na Zemun i Novi Beograd.
Park Kalvarija postao mi je poznat kada je realizovan projekat ispisivanja imena na stepenicama. Stepenice i projekat su dokaz da se uz dobru ideju i zajednički rad može uraditi mnogo.
Isidora Sekulić, krtka biografija sa table na Kalvaricama
Isidora Sekulić
Jedno od imena na Kalvaricama je Isidora Sekulić. Književnica koja je detinjstvo provela u Zemunu.
Prilikom jednog boravka na groblju otac joj je rekao da je svaki grob, svaki spomenik jedna neispričana priča. Ta rečenica joj je verovatno dala ideju za pisanje priča kasnije kada su joj otac i brat umrli i kada je mnogo vremena provodila na groblji.
‘’Kronika palanačkog groblja’’ – pripovetke, osim poslednje dve priče sve ostale počinju i završavaju se opisom groba osobe koja je glavni junak te priče. Priče su ispričane tako da su povezani životi nekoliko likova.
Nameće se pitanje da li su životi ljudi određeni mestom u kome su rođeni ili mestom u kome žive?
Niti
U prošlosti niti su bile prisutne u Zemunu koji je imao nekoliko fabrika tekstila. U periodu od 1969. do 1979. godine u Zemunu se uz hemijsku i metalsku intenzivno razvijala i industrija tekstila.
Tekstilna industrija Zemun (TIZ) je za to vreme bila moderna fabrika tekstila čiji proizvodi nisu po kvalitetu zaostajali za najkvalitetnijim u Evropi i svetu. Privatizovana je 2003. godine.
Zanimljiva je ta relacija umetnik i ideja, tkalja i stvaranje. Ko od njih dvoje više stvara u nastajanju jedne tapiserije?
Od prve niti koja se provuče kroz osnovanu ’’mrežu’’ ukrštenih niti koje čine osnovu do završne, prođe neko vreme kada je umetnik sam,(ako umetnik izrađuje svoje delo. Takođe, dok tka tapiseriju prema kartonima umetnika i tkalja je sama. Kao i u drugim oblastima umetnosti dok radi stvaralac je sam.
Tapiserija je posebna jer umetnik naslika delo, uradi kartone prema kojima će se raditi na razboju ali najčešće sam ne izrađuje delo.
Tapiserije koje se rade klasičnim tkanjem umetnikovu ideju i instrukcije prati tkalja. Ona zanatski stvara delo. Umetnik je dao nacrt a tkalja sama radi na tapiseriji i neminovno je da u tom radu bude prisutna njena energija.
Ona postaje koautor dela, izradila ga je po šemi, kartonima ali utkala je i deo svoje energije. Od njene veštine na kraju zavisi kako će to delo izgledati jer ona tapiseriji daje konačan izgled.
Tapiserija nije gotova, nije rad kada umetnik skicira i uradi kartone kako će rad vizuelno izgledati. Šta ako tkalja odstupi u boji na pojedinim mestima? Koliko će to promeniti konačan rad?
Iz relacije umetnik – tkalja – tapiserija i stvaranja koje ih povezuje nastaje umetnost.
Da li su bolje tapiserije gde se umetnik i tkalja poznaju i razgovaraju prilikom započinjanja tapiserije na razboju ili ona dela kada se uopšte nisu sreli?
Tapiserija je prefinjeni oblik tkanja kada od niti nastaje umetničko delo. Tapiserija je prešla put od funkcionalnosti i ukrasa u enterijeru do kreativnog načina izražavanja i stvaranja umetničkog dela.
Niti osnove i niti potke prepliću se na mnogo načina i stvaraju unikatni ručno izrađeni rad. Između niti osnove i potke rukom se provlače obojene niti namotane na štapić. Posebna alatka ‘’češalj’’ koristi se da se niti dobro sabiju.
Tapiserija pripada oblasti primenjene umetnosti. Njena suština zasniva se na obojenim nitima i njihovom preplitanju. U prošlosti se izrađivala od tekstilnih vlakana a danas je izbor materijala mnogo širi. Najčešće se slobodno postavlja na zid i predstavlja ukras u enterijeru.
Tapiserija kao jedan od načina umetničkog izražavanja može da se radi na vertikalnom ili horizontalnom razboju. Razboj za izradu tapiserije je sprava koja služi umetniku i daje mu mogućnost da svoje ideje izrazi na više načina.
U svim delovima sveta tapiserija se razvijala od najobičnijeg upotrebnog predmeta pravljenog od raznih materijala. Ipak reč tapiserija vezujem za tradicionalno tkane ukrasne predmete od niti – vune, pamuka i svile. Sa nitima ostaje ta emocija između tapiserije i posmatrača a čini mi se da je dodir glavni posrednik.
U srednjem veku tapiserije su služile za zaštitu od hladnoće a istovremeno su bile i ukras na zidovima, vratima i prozorima. Toplina se povezuje sa ovom rečju upravo iz ovog razloga ali i zato što su napravljeni od vune i drugih tekstilnih vlakana. Kačenjem tapiserije na zid prostor je bio topliji ali i interesantniji, dobijao je svoju jedinstvenost.
U Evropi tapiserije se rade u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj (posebno u doba renesanse), Italiji, Švajcarskoj, Španiji, Rusiji… Renesansa je tapiseriji otvorila vrata ka umetnosti tapiserije su se radile prema kartonima tada najpoznatijih umetnika i za bogate naručioce.
U 19. veku dolazi do zastoja rada u ovoj vrsti umetnosti. Šezdesetih godina u Francuskoj i Poljskoj vodila se ista borba da se tapiserija vrati kao umetnost u prostoru ali su istraživali i nove mogućnosti u umetnosti tkanja.
Tapiserija posle drugog svetskog rata predstavlja novo polje za izražavanje umetnika. Umetnici biraju da se bave tapiserijom i pokušavaju da je obnove kombinujući motive iz prošlosti ali i davajući joj novu svežinu kroz lični izraz.
U prošlosti za izradu tapiserija koriste se prirodne niti vune, pamuka, lana, svile ali mogu da budu protkane i zlatnim i srebrnim nitima. Pored prirodnih koriste se i drugi materijali koji mogu da se utkaju u tapiseriju, biseri, poludrago kamenje, žica…
Danas se za tapiserije izrađuju od kombinovanih materijala gde je granica umetnikova mašta. Istovremeno i umetnik koji stvara tapiseriju u sebi sadrži niz veština koje primenjuje prilikom stvaranja tapiserije od crtanja, slikanja do veštine izrade rada bilo da je to klasično tkanje ili kombinovanje drugih materijala.
Primenom novih materijala u izradi tapiserije umetnik mora da ima i znanje iz vajarstva jer tapiserija sve više postaje i skulptura. U Nemačkoj, u čuvenoj školi ‘’Bauhaus’’, umetnici su počeli da izrađuju trodimenzionalne tapiserije.
‘’Atelje 61’’ u Novom Sadu je mesto početka savremene tapiserije u Jugoslaviji. Zasnivao se na ličnoj inicijativi i velikom entuzijazmu umetnika. Bila je to borba da tapiserija postane deo primenjene umetnosti a ne samo zanat.
Fotografije sam napravila na izložbi ”Preplitanje” – Bijenale tapiserije održane 2018. godine u Umetničkom paviljonu ”Cvijeta Zuzorić”.
Pančevo – za mene prva asocijacija na ovaj grad jeste svila. Prvo odmotavanje svilene niti sa kokona bila je ovde i proizvodnja svile duže od 200 godina.
U ranim jutarnjim satima, dok se sunce još probijalo iza oblaka, stigla sam u Pančevo sa osnovnom idejom da vidim zgrade kompleksa stare svilare ali i da detaljnije upoznam grad u kome se nekada proizvodila svila.
Vreme je promenljivo i još nije sigurno da li će biti oblačan, sunčan ili kišni dan. Na ulicama poneki prolaznik jer nedelja je i grad još spava. Razgledanje centra grada u takvim uslovima je čarobno. Oduševljena sam prostranošću i povezanošću trgova, pešačkih zona i njihovom lepotom.
Tamiš, Pančevo
Spuštam se do reke i krećem od stare svilare Tamiškim kejom ka gradu. U blizini reke nalazi se nekoliko zgrada industrijskog nasleđa: svilara, Vajfertova pivara, Crveni magacin…
Svilara
Svilara na Tamišu, Pančevo
Obnovljeni prozori na zgradu svilare u Pančevu svetlucaju na blagom jutarnjem suncu dok sam je posmatrala iz daljine. Svilara, na levoj obali Tamiša, danas se obnavlja a sagrađena je davne 1899. godine. Sa radom je počela 1900. godine ali je nakon 67 godina prestala sa proizvodnjom svile a zgradu je prepuštena fabrici gume i plastike. Niz sledećih firmi koje su bile u zgradi svilare prestale su sa radom i jedno vreme zgrade su propadale. Kompleks svilare proglašen je za spomenik kulture 2013. godine. Trenutno se obnavlja i stara svilara polako dobija novi sjaj. Prozori su upečatljivi, cigla vraća misli u neko drugo vreme.
Vajfertova pivara
Najstarija pivara na Balkanu i prva pivara u Srbiji nastala 1722. godine u Pančevu. Nekoliko vlasnika je bilo pre 1847. godine kada je pivaru kupio Ignjat Vajfert, otac Đorđa Vajferta. Tako je dobila naziv Vajfertova pivara.
Vajfertova pivara – stara zgrada, Pančevo
Uspešno je poslovala dok je on bio živ. Nevolje za pivaru počinju kada je vlasnik, Ignjat Vajfert, umro 1937. godine. Ubrzo dolazi Drugi svetski rat, iako pivara uspeva da opstane do 1944. proizvodnju je zaustavilo savezničko bombardovanje.
Od 1946. pivara je u državnom vlasništvu i u njoj pivo se proizvodi do 1977. godine kada je proizvodnja potpuno preseljena u novi objekat (Kotež 2). Stara pivara je tada napuštena a devedesetih godina privatno preduzeće obnavlja deo pivare i nastavlja proizvodnju piva. Pivara je 2008. godine prestala sa radom i prestala da postoji. Danas u delu objekta postoji restoran u kom možete probati pivo Georg W proizvedeno na tradicionalan način.
Stara pivara je naziv koji odgovara situaciji na terenu. Veliki kompleks koji vapi za renoviranjem. Dimnjaci pivare deluju nekako neprolazno kao da daju informaciju ovo je moćna zgrada i biće obnovljena. Sada samo izazivaju niz pitanja, kada će pivara biti obnovljena, može li da joj se vrati stari sjaj i funkcionalnost…? Ipak činjenica da se tu mnogo godina proizvodilo pivo i vodio uspešan biznis izaziva divljenje.
Vajfertova pivara – stara zgrada, industrijsko nasleđe, Pančevo
Neko je bio kreativan kada je panele od iverice koji služe umesto prozora postavio u naizmeničnim bojama, zelena i žuta. Moram mu odati priznanje na maštovitosti i to daje jedan upečatljiv izgled pivari sa južne strane ali i mali tračak nade da će se stara pivara ipak obnoviti i pronaći svoju novu namenu.
Đorđe Vajfert rođen je u Pančevu 1850. godine. Zanat je učio u nemačkoj u njihovim pivarama. Kada se vratio u zemlju otac ga je poslao u Beograd da pomogne u tamošnjoj pivari u njihovom vlasništvu. Pored rada sa pivom Đorđe se aktivno uključio u javni život Kneževine Srbije ali nikada nije bio član nijedne stranke. Pored pivara u Beogradu, Nišu i Sremskoj Mitrovici bio je vlasnik nekoliko rudnika u Srbiji. Bio je jedan od osnivače Narodne banke Srbije i njen guverner u dva navrata, ukupno 26 godina. Pored toga što je bio najveći industrijalac bio je i veliki dobrotvor naroda i kulturnih institucija.
Danas kompleks, zgrada pivare podseća na vreme kada je bila u punoj snazi.
Crveni magacin – barokna arhitektura
Crveni magacin, Pančevo
Crveni magacin je zgrada zanimljive arhitekture. Nalazi se na levoj obali Tamiša veoma blizu reke. Narandžasto obojeni delovi magacina veoma su upečatljivi i privlače poglede turista. Zanimalo me zašto su tako ispupčeni kao da su graditelji želeli da imaju dekorativnu ulogu. Zatim sam saznala za reč ‘’kontrafor’’. To je element u arhitekturi koji se gradi uz zid i služi za podupiranje zida i celokupne konstrukcije objekta. Sada mi je jasno da je magacin u to vreme primao veliku količinu robe, pre svega žita, i morao je biti ojačan.
Tamiški kej
Drvoredi, mali parkovi prepuni mladih breza. Čamci vezani za obalu raznih boja koji mame da se provozam rekom. Splavovi, kućice, restorani ukrašeni cvećem i sve to na vodi.
Lokomotiva i Vetrenjača, Tamiški kej, Pančevo
Sa keja vidim vetrenjaču, približim se i vidim stara lokomotiva sa dva vagona i vetrenjača jedna pored druge. Nestvarna slika pored reke koja se lenjo kreće.